PLAVI FORUM

PITANJA BEZ ODGOVORA

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Pon Dec 27, 2010 10:29 pm

UVOD


Danasnja najmodernija nauka sadrzi mnoga pitanja koja nemaju odgovore. Posebno arheologija zivi od pretpostavki i slagalica koje razni naucnici prema svojim teorijama i potrebama pomeraju cas ovako, cas onako... Medjutim, postoje cinjenice i artefakti iz nase istorije, koji su prisutni, opipljivi i za koje naucni svet do danas nije uspeo da nadje zadovoljavajuce i logicno objasnjenje odakle oni poticu. Tu su predmeti stari nekoliko hiljada godina, kao sto s u elektricne baterije, detaljne mape sveta, kipovi u formi ljudi sa skafandrom, ekser star par desetina hiljada godina, itd, itd....

Na sva pitanja koja nastaju posmatranjem ovih otkrica, danasnja nauka nema odgovora, jer ovi artefakti obaraju sve naucne tvrdnje koje su do sada postavljene. Tako je svako upucen na svoj zdrav razum da donese zakljucke iz podataka i predmeta koje danas svojim ocima mozemo da vidimo.
Very Happy

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Pon Dec 27, 2010 11:21 pm

PIRI REIS - MAPA SVETA


Grupa istoricara je 1929. godine istrazivajuci arhive Otomanske Imperije u Topkapi palati/muzeju u Turskoj pronašla neverovatnu mapu nacrtanu na kozi gazele. Istrazivanje je pokazalo da je mapa originalni dokument nacinjen 1513. godine, samo 21 godinu nakon Kolumbovog otkrica Amerike.

Prica o ovoj mapi počinje 1501. godine, kada je Kemal Reis, pomorski kapetan Otomanske flote zarobio sedam brodova blizu obale Spanije. Ispitujuci zarobljene mornare, Kemal Reis je naisao na jednog koji je plovio na jednom od Kolumbovih brodova. Cak je u doba kada su pomorske mape bile od neprocenjive vrednosti i strogo cuvana tajna, ovaj mornar imao mape Novog Sveta koje je napravio sam Kristofor Kolumbo. Kemal Reis je zaplenio njegovu mapu, cuvao je, a zatim ostavio u nasledje svom necaku koji se zvao Piri Reis i koji je takodje bio oficir Otomanske mornaricke flote.

Njegova strast bila je kartografija, a njegov visoki cin otvorio mu je privilegovan pristup Imperijalnoj Biblioteci u Konstantinopolju. Piri Reis je zapoceo da radi na novoj mapi 1511. godine, a nameravao je da izradi mapu koja bi objedinila sva tadasnja Spanska i Portugalska otkrica. Za izradu ove mape koristio je dvadesetak razlicitih mapa od nekoliko izvora sakupljenih tokom njegovih brojnih putovanja. Prema njegovim redcma, osam ovih mapa potice još iz doba Aleksandra Makedonskog iz IV veka pre Hrista. Koristio je i Arapsku mapu Indije, cetri portugalske mape Kine i Indijskog Okeana kao i zaostavstinu svog ujaka, mapu zapadnih podrucja koju je sacinio Kristofer Kolumbo. Piri Reis ne navodi poreklo ostalih mapa koje je koristio. On je licno na mapi napisao komentare koji nam govore sta je tacno radio sa kojim delom mape. Takodje navodi da on nije odgovoran za originalno istrazivanje i kartografiju terena na mapi, i da je njegova uloga bila da da objedini podatke sa sakupljenih mapa i sacini jedinstvenu mapu na osnovu tih podataka.


PIRI REIS (1470-1554)

Mapa Piri Reisa prikazuje sve danas poznate kontinente, kao i severnu obalu Antarktika sa neverovatnim detaljima. Jedna od zagonetki, mada ne i najveća, je, kako je Piri Reis uspeo da nacrta ovako preciznu mapu Antarktika celih tri stotine godina pre nego sto je, prema zvanicnim istorijskim podacima, ovaj kontinent uopste otkriven. Pravi problem nastaje kada pokusamo da odgovorimo na pitanje kako je uspeo da sa velikom preciznoscu na mapi prikaze obalno područje Antarktika pod ledom. Neoborivi dokazi sakupljeni geološkim istraživanjima ovog kontinenta, govore da je Antarktik poslednji put bio bez leda pre oko 6.000 godina, znaci, negde oko 4.000. godine pre Hrista.

Zvanična nauka tvrdi da je ledeni pokrivac koji prekriva Antarktik, star oko milion godina. Mapa Pirija Reisa otkriva nam da je severni deo Antarktika istražen pre nego sto ga je prekrio led. Ovo navodi na pomisao da je karta ovog područja sačinjena pre milion godina, ali bi to bilo nemoguće jer ljudska rasa nije ni postojala u to doba. Još uvek postoje neslaganja u naučnom svetu o tome kada se završilo poslednje Ledeno doba i različiti navodi ukazuju na period između 9.000 i 13.000 godina pre Hrista. Prema tome, najveća misterija je, ko je onda napravio detaljnu mapu kopna severne obale Antarktika pre 6.000 godina? Koja je, nama nepoznata civilizacija posedovala tehnologiju koja je bila u stanju da uspesno obavi ovakvo istrazivanje?

Dobro nam je poznata cinjenica, ako je verovati tradicionalnoj istoriji, da se prva civilizacija razvila nekih 3.000 godina pre Hrista na Srednjem Istoku, a zatim i u dolini Inda i u Kini. Ni jedna od ovih civilizacija, prema naucnom arheoloskom stavu o njihovom razvoju i dostignucu, nije mogla da napravi ovu mapu.

Kada se Piri Reis privremeno penzionisao u Galipolju, prihvatio se u to doba veoma teškog zadatka da sve mape koje je nameravao da koristi za izradu svoje mape svede na isti promer, a zatim i da započne posao oko izrade mape. Ukupno mu je trebalo tri godine da napravi svoju novu mapu. Kada je zavrsio svoj rad, na mapu je dodao i ovaj zapis:

"Autor ove mape jeste skromni Piri ibn Hadzi Muhamed, poznat kao necak Kemala Reisa. Galipolje, u svetom mesecu Muharemu 919. godine (1513. godine nove ere)"


Mapa je zatim prezentovana Sultanu Selimu I, koji mu je dao cin admirala. Ova mapa nije bila jedina zaostavstina Piri Reisa kartografiji. 1521. godine, napisao je knjigu koja je bila mornarski vodic kroz obale i ostrva Mediterana sa nazivom: „Kitab-i Bahriye“ sto znaci "Mornarska knjiga" ili „Mornarski prirucnik". Na zalost, upravo ova knjiga je bila povod za njegovu smrt. Naime, u knjizi je Reis zahtevao od Sultana da protera Portugalce iz Crvenog mora i Golfskog zaliva, pa ga je Sultan postavio kao glavnokomanujućeg njegove flote. 1551. godine u bitci protiv Portugalaca, Piri Reis je izgubio vecinu svojih brodova i, iako vec u osmoj deceniji zivota, bio je osudjen na smrt. Posle tri godine u zatvoru, odrubljena mu je glava.

Do 1929. godine kada ponovo otkrivena, mapa je bila potpuno zaboravljena. 1953. godine jedan turski mornaricki oficir je poslao mapu Pirija Reisa Birou za Hidrografiju americke mornarice. Biro je u pomoć pozvao penzionisanog Kapetana americke mornarice koji se posvetio proucavanju davnih mapa. Nakon duzeg ispitivanja, ovaj bivsi kapetan je otkrio koji je metod projekcije korišten da se napravi mapa Pirija Reisa. Kako bi proverio preciznost sa kojom je mapa sacinjena, napravio je mrezu i prebacio mapu Pirija Reisa na globus. Rezultat je bio fascinantan: mapa je bila neverovatno tacna! Njegov zakljucak je bio da je jedini nacin da se načini mapa poput ove bio pomoću fotografije iz vazduha. Medjutim, ko je bio u mogucnosti da takvu tehnologiju koristi pre 6.000 godina?


PRIMER ZA TACNOST PIRI REIS KARTE

Navodno je i sam Biro za Hidrografiju americke mornarice bio zaprepascen preciznoscu i detaljima mape, uz pomoc koje su cak uspeli da isprave nekoliko gresaka na danasnjim mapama! Odredjivanje longitudinalnih koordinata za izradu mape Pirija Reisa zahtevalo je koristenje sferne trigonometrije koja u obliku koji bi omogucio izradu ovako precizne mape, uopste nije bila poznata sve do sredine XVIII veka. Ne samo da su rani geografi znali da je Zemlja okrugla nego im je bio poznat i obim Zemlje sa preciznoscu od oko stotinak kilometara.

Norvesko-Britansko-Svedska ekspedicija na Antarktik je potvrdila da su geografske odlike terena, kao sto su kopnena masa, obala, reke i planinski lanci, platoi, zalivi, a koje prikazuje mapa Pirija Reisa, do u tancina verodostojne. Istrazivaci su do ovih detalja dosli koristeci sonar i seizmicka osluskivanja, jer se sam teren nalazi ispod gotovo 2 kilometra leda.

Mapa Pirija Reisa je predmet koji uopšte ne bi trebao da postoji. Prema danasnjim saznanjima, niko nije bio u stanju da sacini toliko preciznu mapu, i sa potpuno preciznim longitudinalnim koordinatama u to vreme. Prvi instrument koji je bio u mogucnosti da priblizno izracuna koordinate meridijana, izumeo je englez Džon Harison 1761. godine. Pre toga nije postojao nacin da se dobije prihvatljiva vrednost meridijana - greska je mogla da iznosi i vise stotina kilometara.

I sam Piri Reis je priznao da je za izradu mape koristio mnogo starije mape koje su i neki drugi kartografi koristili za izradu mapa velike preciznosti.

Ova mapa nije jedina stara i precizna mapa, ali je najvise naucno istrazena od svih starih mapa. Postoje jos mnoge mape iz srednjeg veka koje prikazuju geografske osobine nase planete koristeci znanja koja danas smatramo plodovima novog doba. Stavise, za izradu ovako preciznih mapa, koristeni su podaci uzeti sa jos starijih pradavnih mapa koje su zauvek izgubljene. Mapa koje su, verovatno, pripadale izgubljenim civilizacijama. Da li je moguce da su ove davne kulture raspolagale znanjem i tehnologijom koju mi smatramo svojom kreacijom i na koje smo posebno ponosni u danasje vreme?


PIRI REIS KARTA – DEO SA EVROPOM

Very Happy


Poslednji put izmenio Gretta dana Pon Apr 16, 2012 12:15 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Pon Jan 03, 2011 5:11 pm

BATERIJE STARE PAR HILJADA GODINA


U nacionalnom muzeju Bagdada, u Iraku, nalazi se aparat koji se sastoji od vaze od terakote visoke osamnaest centimetara, jednog nešto kraćeg bakarnog cilindra i oksidisanog gvozdenog štapa, na kome stoje zalepljeni ostaci bitumena i olova. Ovu čudnu vazu našao je nemački arheolog Vilhelm Kenig prilikom iskopavanja jednog naselja kod Bagdada. Kenig je posumnjao da bi se kod ovog retkog nalaza moglo raditi o nekoj vrsti baterije za proizvodnju struje.


CUPOVI - BATERIJE KOJI SU PRONADJENI U IRAKU

Istraživanja su potvrdila njegovu pretpostavku. Unutar vaze ili cupa je bakarni lim oblikovan u cilindar dužine oko 12 santimetara, precnika 2,5 santimetara i zaletovan legurom od kalaja i olova. Dno cilindra obrazovala je hermeticki zatvorena bakarna kapa koja je unutra bila izolovana bitumenom. Na gornjem kraju vaze cilindar je bio isto tako zatvoren bitumeiiskim cepom. Kroz ovaj cep je strcao je, izolovan od bakra, jedan gvozdeni stap dug 11 centimetara, koji je bio duboko uronjen u cilindar. Kada bi se napunio kiselom ili baznom tecnoscu, dobio bi se galvanski element, u istoj kombinaciji koju je i Galvani upotrebio za bateriju nazvanu po njemu.



PRESEK PRASTARE BATERIJE

Ove drevne baterije iz Bagdadskog Muzeja u Iraku su iz perioda Persijske okupacije, negde između 250. godine pre nase ere i 650. godine pre nase ere. Ovi mali električni objekti, koji su prestavljali neku formu baterije, otkrivene su u Iraku u Vavilonskim ruševsnama koje datiraju iz 2000. godine pre nase ere. Izgleda da su Persijanci i kasniji Bagdadski majstori nasledili ove baterije od ranije civilizacije na srednjem istoku. Slični objekti su pronađeni i u Egiptu od poznatog Francuskog arheologa 19. veka Auguste Mariette.


ORIGINAL STARE BATERIJE I NJENI DELOVI

Da je u ovim objektima zaista tekla struja i da je korištena dokazao je 1957. godine Amerikanac F.M. Grej, saradnik laboratorije za visoki napon firme General Elektric u Pitsfilfu (SAD). Pomoću tačne imitacije aparata i primenom rastvora bakarnog sulfata uspelo mu je da proizvede električnu struju. Dosao je do zakljucka, da kada doda bakar sulfat, sircetnu kiselinu ili limunsku kiselinu, celije proizvode struju jacine 1,5 i 2 volta. Generisanje električne energije sa istim sredstvima nije bilo moguće u našoj modernoj civilizaciji sve do 19. veka. Time je bilo dokazano da se kod nalaza iz brežuljaka ruševina u Hujut Rabuahu, kao i kod daljih sličnih nalaza, koji su otkriveni u Seleukiji na Ti-gru i u susednom Ktesifonu, zaista radilo o električnim baterijama. Medjutim, cemu su sluzile te baterije?
Stari zidni reljefi u jednoj podzemnoj kripti u Denderi, koja je bila hram posvecen boginji Hator, i koja se nalazi sedamdeset kilometara severno od Luksora u Egiptu, potvrđuju pretpostavke, da su i stari Egipcani takodje koristili ove baterije. Na reljefu nastalom oko 50. godine pre nase ere, vidi se egipatski svestenik koji drži u rukama ogroman predmet u obliku balona. U unutrašnjosti tog balona vidljiva je zmija koja se kreće prema nebu. Mnogi naucnici veruju da se tu radi o „tehnickom nacrtu“ prastare sijalice, sto bi objasnilo zasto u hodnicima u piramidama nisu nadjeni tragovi cadji koji se pojavljuju kada se koriste baklje ili uljano svetlo, sto je u tadasnje vreme bilo u upotrebi. Zidovi i plafoni hodnika su potpuno bez ikakvog traga cadji. Znaci li to da su stari Egipcani imali elektricno svetlo? Istorija nas uči da nas je sa dejstvom elcktrične struje upoznao danac H.C. Estreda 1820. godine. Majkl Faradej je nastavio istraživanja a od 1871. godine poznajemo sijalicu Tomasa Edisona i Nikole Tesle.


ORIGINALNI RELJEF SA "SIJALICOM"


CRTEZ PREMA RELJEFU

Na reljefu se vidi sledece: 1) covek drzi 2)jedan predmei u obliku mehura u kome se nalazi 3) zmija. Pored predmeta u obliku mehura i zmije spajaju se ujedno 4) grlo, od koga vodi 5) kabl do 6) kutije, na kojoj cuči bog vazduha. Majmun sa naoštrenim nozevima 7) simbolizuje opasnost kojoj su izlozeni neuki.

Sveti Augustin koji je ziveo 354.-430. godine nase ere, bio je uticajni filozof tog doba i episkop grada Hipona u Alziru, tvrdi u svojim spisima, da je u egipatskom hramu posvećenom boginji Isis, postojala lampa koju ni vetar ni voda nisu mogli da ugase. Do otkrica električne struje i svetla 1890. godine, mi smo posedovali samo sveće i gasne lampe koje su dimile i ostavljale trag na plafonu. Očigledno je da Egipćani nisu koristili takve lampe kojima smo se mi služili. Da li je moguće da su Egipcani imali neku vrstu elektricnih lampi? Na zalost, i na ovo pitanje, nauka ne pruza odgovor. Very Happy


Poslednji put izmenio Gretta dana Pon Apr 16, 2012 12:31 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Ned Jan 23, 2011 4:23 pm

KNJIGA KOJU NIKO NE MOZE DA PROCITA


Na poznatom američkom Yale-univerzitetu čuva se medju dragocenim starim knjigama jedan rukopis, koji do danas nisu uspeli da dešifruju ni najpoznatiji svetski naučnici – kriptografi, pa ni stručnjaci američkih vojnih i drugih službi. Kakve god kriptografske programe na kompjuteru da su koristili, nije dobijen niakakv rezultat koji bi desifrovao pismo ove knjige.

O rukopisu i njegovom pronalasku

Misteriozna knjiga dobila je ime po Vilfridu Vojnicu, poljsko-američkom trgovcu knjiga koji je naišao na nju 1912. godine. Sam Vojnic je bio poljski revolucionar, vazan predstavnik organizacije "Proletarjat" i politički aktivista. Godine 1886. sudelovao je u tajnoj operaciji oslobodjenja politickih saradnika koji su u Varsavskoj citadeli bili osudjeni na smrt. Pokusaj je propao i Voynich je bio uhapsen od strane carske policije. Na izdrzavanje kazne je bio poslan u Sibir, a tri godine kasnije, pobegao je iz Sibira u London. Ostavivsi turbulenciju politike iza sebe postao je strastveni antikvar i knjigofil, pa je otvorio dve prodavnice knjiga u Londonu i u Njujorku.


VILFRID VOJNIC

Na jednom od njegovih kolekcionarskih putovanja 1912. godine, u mestu Villa Mondragone (Italija) naisao je na misteriozan rukopis. Ko je Vojnicu prodao rukopis nije poznato. U godinama kad su već desifrovani svi poznati jezici i pisma ljudske civilizacije, vest o ovakvom rukopisu brzo se prosirila. Za vjeme drugog svetskog rata neki od najpoznatijih americkih i britanskih strucnjaka za desifrovanje intenzivno su radili na „Vojnicevom“ rukopisu. Rezultat je bio potpuno porazavajuci - nisu uspeli da desifruju ni jednu jedinu rec.


Sadrzaj rukopisa

Analizom rukopisa potvrdjena je jedino njegova starost na osnovu koristenog mastila - napisan je u razdoblju od 1450 – 1520 godine. Zbog sistematskih poglavlja danas se zna da se knjiga sastojala od 272 stranice (17 poglavlja po 16 stranica), kad je Voynić nabavio rukopis neke stranice su već onda nedostajale - točnije rukopis danas ima 240 stranica (32 nedostaju).

Danas rukopis ima od 116 duplo presavijenih strana pergamenta, sa zapisima na nepoznatom pismu i sa ilustracijama u boji. Tekst je napisan nekom vrstom azbuke, koja ima oko 40 različitih slova ili simbola. Naučnici nemaju ozbiljnu predstavu šta piše u tekstu, a analizirane slike su sa više obrisa, pa mogu predstavljati anatomiju ljudskih ili zivotinjskih organa, celijsku strukturu ili konstelaciju nebeskih tela, pa se samo pretpostavlja da se radi o nekoj naučnoj knjizi staroj sasvim sigurno najmanje pola milenijuma.


ORIGINALNA KNJIGA

Spekulacije idu najviše u prilog tezi, da je zapis uradio neko od srednjovekovnih filozofa, naučnika ili mistika s obzirom na ceo sadržaj rukopisa, sa pretpostavkom da se radi o prepisu ili zapisu iz nekog kontakta sa vanzemaljskim oblicima života. Pergament se koristi za pisanje dokumenata, više od dva milenijuma, pa starost istog može biti i mnogo veća od egzaktno utvrdjenog po zabeleškama na poledjini.

Stil pisanja

Knjiga je pisana ptičjim perom, s leva na desno, a duzi delovi su raspoređeni u paragrafe. Dodatnom analizom kvaliteta pisanja, potvrdjeno je da je autor pisao tekst s lakocom. Ovaj detalj je znacajan jer upucuje na to da je autor bio dobar poznavalac pisma - tj. nije koristio nikakve reference za pisanje. Ovo takodje pokazuje da je misteriozno pismo autoru bilo poznato kao nama nasa azbuka ili abeceda.

Ukupan broj znakova u knjizi je oko 170.000. Vecina znakova je napisana u jednom ili u dva poteza. U zakljucku analize rukopisa se potvrdjuje da je autor koristio abecedu koja je imala 30 - 40 distinktivnih znakova, slično kao i nasa. Kao i u nasem modernom pismu, reci su razdvojene malim razmakom. Cela knjiga sadrži oko 35.000 reci.


Statisticka analiza ucestalosti pojavljivanja pojedinih slova u recima, kao i njohov broj, pokazuje da tekst sledi takozvani Zipfov zakon i entropiju, sto znaci da se u proseku javljaju 10 znakova po reci. To je sklop koji je veoma slican danasnjim modernim jezicima. Takodje je interesantno da se neka slova nalaze samo na pocetku ili na kraju reci.

U celoj knjizi nalazi se i mali deo latinskog jezika i to u sekciji o astronomiji, gde su imana meseci napisana na staro-latinskom jeziku. Jos nije dokazano da li je ovaj mali deo sa latinskim jezikom deo originala ili je dodat naknadno.


Neobicne ilustracije

Gotovo svaka stranica ima ilustracije - one nam donekle objasnjavaju tematske celine, ali i doprinose komplikaciji opsteg razumevanja sadrzaja.  Prema ilustracijama, knjiga se moze podeliti na 6 sekcija:

Herbalna sekcija - Svaka stranica ima ilustraciju jedne ili dve biljke sa nekoliko pasusa teksta. Ovo je klasican primer slican mnogim herbalnim knjigama iz srednjeg veka. Biljke su ilustrovane sa svim detaljima - koren, listovi, stabljike… Pa ipak, ono sto najvise zbunjuje u ovoj sekciji je cinjenica da nijedna biljka danasnjim botanicarima nije prepoznatljiva.


Astronomska sekcija - Sadrzi brojne dijagrame sa zvijezdama, planetama i mesecima. Neke ilustracije u ovom delu otkrivaju da se radi o horoskopskim znakovima - dvije ribe, bik, lovac sa strelom. Medjutim, najveci deo sazvezdja je astronomima potpuno nepoznat, pa tako cak ni kompjuterska analiza polozaja zvezda, kako sa Zemlje, tako i mozda negde iz svemira, nije donela nikakve rezultate.


Bioloska sekcija -Veliki broj ilustracija prikazuje zene u bazenima. Bazeni su povezani slozenom mrezom kanala i cevi, a neke od ovih ilustracija prikazuju ljudske organe. Na pojedinim ilustracijama zene su prikazivane sa krunom na glavi.


Kartografska sekcija – Sadrzi veliki broj kruznih dijagrama. Neke stranice sadrze dijagrame na „rasklapanje", neki su i do 6 stranica veliki, tako da lice na geografske karte. Mnoge ilustracije prikazuju 9 ostrva koji su međusobno povezani putevima, dvorcima i planinama (verovatno vulkanima).


Farmaceutska sekcija – Sadrzi oznacene ilustracije odvojenih biljnih dijelova (listovi, koreni, plodovi i slicno). Tu su i objekti koji izgledaju kao apotekarski sudovi. Tu su ilustracije propracene sa malo teksta.


Nepoznata sekcija - Poslednja sekcija sadrzi samo tekst i nemoguce je znati kojoj tematici je posvecena.



Istorijski put rukopisa


Veoma je tesko pratiti  nit vlasnika ovog rukopisa, pre svega zato sto nisu svi poznati. Prema nacinu crtanja ilustracija, pre svega ilustracija ljudi i dvoraca, sa sigurnoscu se moze reci da je rukopis nastao negde u srednjovekovnoj Evropi.

Prvi potvrdjeni vlasnik rukopisa sa pocetka XVII veka, bio je tajanstveni alhemičar Georg Bares. Prema sacuvanim podacima, znamo da je i sam Bares bio zbunjen pokusavajuci da procita ovaj rukopis. Kada je saznao za tada veoma poznatog kriptologa kriptologa Atanasiusa Kirhera, poslao mu je kopiju par strana rukopisa, sa molbom da on pokusa da ga desifruje.

Atanasius Kirher je bio je jezuitski naucnik iz „Kolegio Romana“, papskog univerziteta u rimu. Iza sebe je imao vec ogromne uspehe u desifrovanju i kriptologiji, na primer, supeo je da prevede koptsko pismo i poceo je sa prevodom staroegipatskih hijeroglifa. Pismo koje je Bares uputio Kirheru 1639. godine, je prvi sacuvani dokument u kojem se spominje misteriozni rukopis. Kirher se veoma zainteresovao za ovaj rukopis o kome mu je Bares pisao, pa je zatrazio original.

Medjutim, Bares nije hteo da daje original iz ruke i tek posle Baresove smrti 1666. godine, rektor praskog univerziteta, Johanes Markus, poslao je ovaj rukopis Kirheru u Rim. Ovo je ujedno i poslednji put da se rukopis spominje u sledecih 200 godina.


ANASTASIUS KIRHER

Tek 1870. godine, kada su trupe Viktora Emanuela II, aneksirale papske drzave u Italiju, moguce je pratiti trag Vojnicevog rukopisa. Tada su jezuiti brzo, tajnim putem prebacili knjige iz „Kolegia Romana“ u privatne biblioteke, kako bi ih spasili od konfiskacije. Knjige su prebacivane i u vilu Mondragone, velku seosku palatu van Rima, medju tim knjigama je bio i Vojnicev rukopis.


COLLEGIO ROMANO

Godine 1912. „Kolegio Romano“ je diskretno prodao nekoliko knjiga, ocito zbog nestasice novca. Vilfrid Vojnic je kupio tridesetak rukopisa, a medju njima je bio i ovaj koji do danas nosi njegovo ime. Posle njegove smrti 1930. godine, njegova udovica, Lilian Vojnic, cerka poznatog matematicara, Dzordza Bula, nasledila je taj rukopis. Godine 1960. umrkla je i ona, a rukopis je nasledila njena prijateljica Ana Nil, koja ga je vec iduce godine prodala antikvaru Hansu Karusu. Posto ovaj nije uspeo da nadje kupca, 1969. godine je ustupio ovaj rukopis Yale-univerzitetu, gde se on nalazi i danas u odeljenju za retke knjige i rukopise.

Ko je autor Vojnicevog rukopisa?


Mnoga imena su spominjana kao potencijalni autori rukopisa, ali do danas nije pronadjen ni jedan dokaz o autoru. Teorije o piscu su samo pretpostavke pojedninih grupacija bez naucne osnove. Dok jedni tvrde da se kod rukopisa radi o ahjemijskoj knjizi u kojoj je otkrivena tajna pretvaranja bakra u zlato, drugi zastupaju misljenje, da se radi o takozvanom „Nekronomikonu“ ili mitskoj knjizi zla.


Svrha Vojnicevog rukopisa


Najveci broj teorija govori da je knjiga neka vrsta srednjovjekovne medicinsko-farmaceutske enciklopedije. Medjutim, mnogobrojne ilustracije nepostojecih biljaka obaraju ovu teoriju. Dok neke astronomske ilustracije gotovo bez sumnje prikazuju galaksiju i planete, ono aro zbunjujw je cinjenica da se takve ilustracije nisu mogle prikazati bez upotrebe teleskopa koji je izumljen tek 1608. godine, sto je par stotina godina posle pisanja ove knjige. Neke druge ilustracije prikazuju ljudske celije sa njima pripadajucim elementima, ali ni mikroskop koji bi mogao prikazati takve detalje, nije bio izumljen u vreme pisanja ovog rukopisa. Danasnji najmoderniji kompjuterski programi koji su desifrovali dugo nepoznato anticko pismo „Linear – A“ i „Liner – B“, ostaju nemocni pred ovim rukopisom. Kakva se tajna u njemu krije i da li ce ona ikada biti razotkrivena, mi danas ne mozemo da znamo. Na desifrovanju rukopisa se i danas radi. Mozda ce proci jos puno stotina godina do otkrica, a mozda ce knjiga i nestati u previranjima vremena…

Stalni, aktivni clanovi foruma mogu da dobiju od mene link za skidanje svih digitalizovanih strana ove knjige u .pdf formatu.
Very Happy


Poslednji put izmenio Gretta dana Čet Dec 05, 2013 3:31 am, izmenio ukupno 4 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Pet Feb 04, 2011 10:01 pm

LEGENDA O BEP-KOROROTIJU


U autohtonim kulturama juznoamerickih Indijanaca nema bogova i junaka koji bi bili zajednicki svim etnickim grupama tog prostranog podrucja. Na tom prostoru, koga je tokom XX veka gotovo pregazila noga zapadne civilizacije, zabelezeni su brojni mitovi i verovanja u kojima ljudi vrlo cesto poprimaju lik zivotinja, a zivotinje lik ljudi. Za juznoamericke Indijance njihova mitologija i proslost su jedno isto. Oni ih ne razlikuju.


KAYAPÓ INDIJANCI

Kayapó Indijanci danas zive u srcu brazilske prasume, na podrucju oko reke Rio Fresco u juznom delu savezne brazilske drzave Para. Oni su potpuno odvojeni od civilizacije i vec hiljadama godina zive ustaljenim plemenskim nacinom zivota bez znacajnih promena. Sa njima je prvi put uspostavljen kontakt tek 1952. godine. Zanimljivo je da su prvi istrazivaci koji su sa njima razgovarali, vrlo brzo otkrili da oni u svojim plemenskim predanjima i ritualima sa neobicnom ljubavlju postuju i slave beloputog nebeskog ucitelja Bep-Kororotija. Za njega oni veruju da je pre vise vekova posetio njihove pretke iz svemira obucen u sjajno odelo, im mnoga znanja o korisnim stvarima i osnovao prvu skolu.



Dr. Joao Americo Peret, eminentni brazilski istrazivac indijanske kulture, prvi je zabelezio na portugalskom jeziku drevno predanje Kayapó Indijanaca o stvaranju sveta i neobicnom nebeskom ucitelju Bep-Kororotiju Tu legendu mu je davne 1952. godine, dok je boravio u njihovom selu, ponosno ispricao stari plemenski savetnik Kuben Kran Kein, koga su njegovi suplemenici nazivali Gway Baba, sto u prevodu znaci mudrac.



Ta drevna predaja Kayapó Indijanaca govori da su nekada davno njihovi preci ziveli daleko od danasnjeg obitavalista u prostranoj savani koja se prostirala ispod velikog planinskog lanca Pukato-Ti. Pre mnogo generacija sa tog brda, jednog dana je u idilicno indijansko selo dosetao neobicno odeven beloputi dosljak. Preci danasnjih Kayapóa, smrtno uplaseni tim cudnim dosljakom, panicno su pobegli iz sela sa zenama i decom i posakrivali su se u obliznjem zbunju.


PUKATO-TI

Samo mali broj odvaznih ratnika, smogao je dovoljno hrabrosti da izadje iz svojih zaklona u nameri da ubije beloputog stranca odevenog u „bo“ - neobicno blistavo svetlo odelo. Na njihovo silno zaprepastenje, otrovne strelice, koplja i toljage, naprosto su se od njega odbijale ne povredivsi ga. Svaki put kad bi svojim oruzjem ili rukama dotakli njegovu sjajnu odecu pali bi na tlo kao gromom osinuti.

Neobican dosljak je svojim krajnje miroljubivim stavom, ne braneci se ni na koji nacin od zestokih napada uplasenih Indijanaca, na ocigled ostalih pripadnika plemena koji su sve to vrlo uplaseno posmatrali iz prikrajka, ismejao i osramotio hrabre ratnike koji su ga na razne nacine bezuspesno napadali. Da bi im prikazao koliko je mocan - on bi povremeno podigao svoj „kop“ - gromovito rucno oruzje - kojim bi, na njihovo silno zaprepascenje, u trenu unistio drvo ili kamen na koga bi ga usmerio.


Iako napadi na njega nisu prestajali, dosljak je ostao u selu medju jos uvek uplasenim Indijancima koji su se teko posle duzeg vremena navikli na njegovo prisustvo, prestali su da ga napadaju i najzad su se sprijateljili s njim. Za kratko vreme jedna mlada djevoka iz plemena ga je uzela za muza i rodila mu nekoliko dece. Pripadnici plemena su ga naucili vrlo brzo svoj jezik, a on im je zauzvrat pokazao neke trikove i tehnike lovacke vestine i poducio ih svrsishodnijoj upotrebi njihovog primitivnog oruzja.

Predanje kaze da se taj miroljubivi uceni beloputi dosljak zvao Bep-Kororoti, sto se moze opisno prevesti kao „dodjoh s neba“ ili „dodjoh iz svemira“. On je ubrzo osnovao prvu skolu - dom za mladice - u prasumskom bespucu, da bi mogao da ich poducava mnogim korisnim stvarima. Naucio ih je kako mogu sami da prozvedu dovoljno kvalitetne i zdrave hrane potrebne za zivot, da ne bi morali da zive kao nomadi.


Predanje Kayapó Idijanaca dalje govori da je jednog dana Bep-Kororoti, nakon sto je godinama mirno i srecno ziveo medju njihovim precima, odjednom poceo vrlo neobicno da se ponasa. Obukao je svoj „bo“ - neobicno sjajno odelo - i objavio je svima da je njegovo vreme isteklo, da njegovi dolaze po njega i da niko ne sme da ga sprecava da ode niti da die za njim kada podje sa clanovima svoje porodice na brdo Pukato-Ti. Svi su plemenski ratnici mislili da je dotada miroljubiv i susretljiv Bep-Kororoti, poludeo i pokusavali su da ga smire i da ga silom zadrze da ne ode, ali to im nikako nije uspelo.

Uprkos njegovoj izricitoj zabrani, grupa radoznalih mladica je posla za njim kada je iz sela krenuo na brdo Pukato-Ti sa koga je nekada dosao u njihovo selo. Posto se popeo na brdo, „ucitelj spalio deo sume pomocu svoga stapa i izazvao je munje na nebu, a zatim se sa neba spustila ogromna gradjevina u koju je Bep-Kororoti usao i poleteo prema nebu pracen velikim plamenim jezicima, dimom i jakom grmljavinom.“


U spomen na beloputog nebeskog ucitelja Bep-Kororotija, pripadnici plemena Kayapó Indijanaca svake godine priredjuju veliku plemensku svecanost. Ona se u znak secanja na njegov dolazak i delovanje od pamtiveka odrzava na istovetan nacin. Tom se prilikom jedan od pripadnika plemena Kayapó obuce od glave do pete u brizljivo izradjenu slamnatu odecu – bo, koja je kopija odela Bep-Kororotija. Tokom rituala osoba u tom odelu igr malim koracima lupkajuci nogom o nogu, dok ga ostali pripadnici plemena prate takodje igrajuci i noseci u ruci Bep-Kororotijevu sliku. Ta neobicna ritualna slamnata odeca Kayapó Indijanaca svojim izgledom neverovatno podseca na danas svima dobro poznato svemirsko odelo (skafander). Ritualna igra laganim malim koracima, koju izvodi pripadniK plemena odeven u slamnati bo, veoma lici nezgrapnom skakutavom hodu prvih astronauta na Mesecu. Tesko je poverovati da tolika slicnost preistorijskog nebeskog ucitelja Bep-Kororotija iz amazonske prasume sa savremenim astronautom moze biti plod puke slucajnosti.
http://youtu.be/WHnMPF8_aRs U
VIDEO SNIMAK IGRE KAYAPÓ INDIJANCA U SLAMNATOJ ODECI

Pre svega, treba naglasiti da je fotografije, koje koje prikazuju pripadnika plemena Kayapó u tradicionalnoj ritualnoj slamnatoj odeci snimio dr. J. A. Peret jos 1952. godine - dakle vise od deset godina pre nego sto su prvi sovjetski i americki astronauti odeveni u svemirska odela poleteli u svemir. Ta fotografija iz 1952. godine je prvi dokaz o koristenju ovog odela, medjutim Kayapò indijanci su svoje svecanosti slavili jos stotinama godina unazad sa potpuno istim odelima, ciji nacin pletenja se prenosi sa kolena na koleno. Ne postoji nikakav razlog, zasto bi indijanci na visokim temperaturama, i vlazi u dzungli, pravili ovo sasvim zatvoreno odelo, jer ono nema nikakvu prakticnu primenu u tim klimatskim uslovima. Osim toga, oblik ovog odela je vec stotinama godina potpuno isti, sto se moze verovatim, jer ako pogledamo fotografije svecanosti iz 1952. godine i iz 1998. godine, vidi se da je oblik odela i dalje potpuno isti. Kako su indijanci potpuno izolovani od moderne civilizacije, jos davno pre pojave skafandra, pravili odelo od slame gotovo istog oblika kao moderno svemirsko odelo… I pre svega, zasto su to radili? Koliko ima istine u legendi o Bep Kororotiju?



FOTOGRAFIJA KAYAPÓ SVECANOSTI 1952. GODINE



FOTOGRAFIJA KAYAPÓ SVECANOSTI 1998. GODINE

Very Happy


Poslednji izmenio Gretta dana Pon Apr 16, 2012 11:08 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Čet Feb 10, 2011 6:15 pm

NEOBICNA PRICA AFRICKOG PLEMENA DOGON I SIRIJUSA B


Africko pleme Dogoni, zive u planinama Homburi, u centralnom Maliju, drzavi na zapadu Afrike. Njih danas ima manje od 500 hiljada. Bave se ugalvnom zemljoradnjom i lovom.


PREBIVALISTE DOGONA

To je vrlo star narod. I oni su poznati jos od antickih vremena kao dobri poznavaoci Suncevog sistema. Po nekim pretpostavkama, njihova astronomija je stotinama godina starija od egipatske. Medjutim, glavni verski ritual Dogona je vezan za zvezdu Sirijus. Vrhunac religiozne ceremonije desava se svakih 60 godina, u vreme kada se na njihovom nebu pojavi Sirijus izmedju dva planinska vrha. Tada se mladici povlace u izolaciju i razgovaraju posebnim, tajnim jezikom.


SVECANOST PLEMENA DOGON

Dogoni veruju da su pre 3.000 godina njihov narod posetila amfibijska bica sa Sirijusa. Svoja ucenja o astronomiji i Sirijusu poverili su francuskim antropolozima koji su ih posetili 1930. godine. Izmedju ostalog, ispricali su im da u blizini Sirijusa postoji jedna neobicna zvezda bele boje, ogromne gustine i velike mase.

Njihova tradicija govori o tri zvezde u sistemu Sirijus, gde oko Sirijusa C kruzi planeta Xylanthia sa koje su dosli posetioci. Sirijus A se vidi golim okom. Za postojanje Sirijusa B se saznalo sezdesetih godina dvadesetog veka sa fotografije dobijene putem najjacih teleskopa. Za Sirijus C danas postoje samo pretpostavke astronoma prema nepravilnosti u putanjama ove dve zvezde.


Dogoni kazu da je Sirijus B najteza zvezda i da je bela. Tvrde da je sastavljena od toliko teskog materijala, da sva zemaljska bica ne bi mogla da podignu jedan njen deo. Moderna astronomija poznaje klasu zvezda "beli patuljci", koje su izuzetno guste i masivne. Dogoni tvrde da Sirijus B ima elipsastu orbitu, da joj je orbitalni period 50 god. Astronomska racunanja potvrdjuju elipsastu orbitu i rezultat od od 49,98 godina za orbitalni period.


STARI CRTEZI U PECINAMA DOGONA


Dogoni Sirijus C nazivaju "Emme Ya". Za sada nije odgonetnuto zasto su joj dali to zensko ime. Moderna astronomija jos nije mogla sa sigurnoscu da identifikuje Sirijus C, ali postoji teorija da se varijacije u orbitama Sirijusa A i B mogu jedino objasniti postojanjem jos jedne zvezde. Very Happy



Poslednji izmenio Gretta dana Pon Apr 16, 2012 11:54 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Sub Feb 26, 2011 3:08 am

KRISTALNA LOBANJA – PREDMET KOJI NE BI SMEO DA POSTOJI


Dospela je do nas iz davnih vremena, oko nje se već dugo stvaraju legende. Čudo izrađeno od kvarcnog kristala, izbrušeno tako savršeno da potpuno liči na ljudsku lobanju u prirodnoj veličini. Vrednost kristalne lobanje je neprocenjiva. Ko je onda napravio ovakvo nešto i zašto, kome je služila?

Kristalna Lobanja poznata je kao Mičel-Hedžisova Lobanja jer ju je pronašla Ana, usvojena ćerka F.A.Mičel- Hedžisa. Pronađena je u Lubaantunu (Grad Palih Kamenova) u Britanskom Hondurasu 1924. godine prilikom arheoloških iskopavanja.


MAJINE RUINE GRADA LUBAANTUN

Pošto starost kvarcnog kristala ne može da se odredi datiranjem pomoću radioaktivnog izotopa ugljenika (Metoda C-14), ne možemo odrediti tačnu starost kristalne lobanje. Pretpostavlja se da je njena starost 12.000 godina, mada mnogi tu granicu pomeraju do fantastičnih nekoliko miliona godina. Tačan odgovor bi se mogao dobiti samo razbijanjem lobanje da bi se tako odredila starost vodenog sadržaja u njoj, ali njena neprocenjiva vrednost to ne dozvoljava. Mada i u tom slučaju dobili bi samo geološki period u kojem je nastao kristal, a ne i vreme kad je lobanja izrađena. Pitanje je i zašto je lobanja izrađena baš od kvarcnog kristala, kada je on prilicno tvrd materijal koji je težak za obrađivanje. Smatra se da je bilo potrebno 300 godina strpljive obrade, pri čemu su pesak i voda korišćeni da bi uglačali svaki deo stene, a zatim brušenjem rađeni neverovatno precizni detalji. Mistici tvrde da kristalna lobanja napravljena u mitološkoj Atlantidi.

Na osnovu toga što je kristalna lobanja pronađena u Srednjoj Americi, a i zato što je motiv mrtvačke glave zauzimao važno mesto u kultovima Maja i Acteka, neki su pretpostavili da je ovo mogao biti kultni predmet koji je korišten u verskim obredima i u bogosluženju kod ovih naroda. Medjutim ova lobanja nije jedina koja je pronadjena. Postoje i druge lobanje izradjene od kristala, ali od drugog tipa kvarca. I ostale pronađene kristalne lobanje potiču iz različitih arheoloških nalazišta na području nekadašnje kulture Maja, a većinu njih širom sveta čuvaju potomci autohtonog stanovništva.

Jedno vreme, naročito četrdesetih godina proslog veka, lobanja je imala mnogo mračniju reputaciju. Za nju se verovalo da je 'Lobanja Strašnog suda' i da će svakoga ko je gleda zadesiti nesreća ili će prevremeno umreti. Kasnije, a naročito u novije vreme, zauzet je pozitivniji stav prema njoj. Sada se veruje da lobanja ima isceliteljsku moć, a da je osim toga i skladište informacija. Dolazak do ovih podataka i njihovo pronalaženje biće moguće tek kada naučimo da crpimo znanje iz zivog kristalnog kompjutera.

Grad Maja u kome je Kristalna lobanja pronađena, Lubaantun, je jedan od poslednjih velikih centara Maja, sagrađen u osmom ili devetom veku naše ere. Čitav taj predeo zarastao je u gustu vegetaciju. Najspektakularniji deo grada je amfiteatar, jedan od najvećih koji su otkriveni u nestalom svetu Maja. Izgleda da ostaci Lubaantuna obuhvataju period od samo jednog i po stoleća pre nego što je grad neobjašnjivo napušten, negde u devetom veku naše ere.


LUBAANTUN RUINA
U Gvatemali su pronađena sela Maja u kojim je ovaj narod obitavao još u sedmom veku pre naše ere. Ali njihova civilizacija dostigla je zenit između 300.-900. godine posle Hrista. Onda se, iz još neutvrđenih razloga, ova jedinstvena civilizacija raspala, a narod zagonetno isčezao ili se odselio.

Zbog svoje neprocenjive vrednosti lobanja se čuva u sefu jedne banke u mestu Mil Veli u Kaliforniji. Kristalna lobanja bila je podvrgavana mnogim naučnim istraživanjima. Sve je počelo 1964. godine, kada je Ana Mičel Hedžis odnela lobanju u Njujork kod bračnog para Dorlend. Oni su 6 godina proučavali lobanju u svom stanu u Kaliforniji.


Jedne večeri kada su zaključili da je kasno da bi je vratili u sef, Dorlend je seo kraj kamina, a pored njega na stočiću bila je lobanja. Odjednom je primetio da oči Lobanje verno reflektuju vatru. Ovo izuzetno opažanje dovelo je do otkrića tajanstvenog i jedinstvenog optičkog sistema koji je ugrađen u Lobanju. Dorlend je pod mikroskopom otkrio neverovatno sofisticiranu optiku. U gornjem delu usne duplje Lobanje pronašao je široko providno telo koje je bilo slično prizmi koja prelama svetlost pod uglom od 45 stepeni. Ovakva prizmatična površina usmeravala je svetlost ispod lobanje u njene očne duplje. Izbrušena je još jedna tanka površina koja je mogla da posluži kao uveličavajuće staklo.Kroz više od 15 cm prirodnog kristala u jednom komadu proteže se kanal bez prepreka i inkluzija. Štampani tekst koji bi gledali kroz njega, to jest kroz oci lobanje, bio bi i čitljiv i uvećan. Iza onoga što deluje kao namerno izbrušena prizma, uočava se jedna konkavno-konveksna površina koja služi za sabiranje snopa svetlosti, koji se potom baca na prizmu i odande u očne duplje.


PRELAMANJE SVETLOSTI KROZ PRIZMU

Zadnji deo lobanje je izrađen kao sočivo modernog fotoaparata koje sakuplja svetlost i reflektuje je u očne duplje. Na lobanji su naznačeni i zigomatični lukovi. Oni su urezani u reljef pored jagodičnih kostiju, kao na pravoj ljudskoj lobanji. To se ne može videti ni na jednoj statui u svetu. Vilična kost je odvojena i može da se skida. Savršeno je upasovana u dva uglačana ležišta i lako se pokreće gore dole.

Godine 1970. kristalna lobanja je odneta u Julit Pakardove laboratorije u Santa Klari u Kaliforniji, na detaljna ispitivanja. To je jedna od vodećih laboratorija u svetu za ovakvu vrstu istraživanja. Laboratorije su sprovele dva opsežna istraživanja.


Posle toga jedan od zaposlenih je izjavio da ne postoji nacin da se utvrdi starost lobanje. Objasnio je da se pomeranjem svetlosnog izvora ili lakom promenom ugla posmatranja dobija beskrajni niz slika i obrazaca usled prelamanja svetlosti. To može da deluje hipnotički na neke osobe. I u samoj laboratoriji, lobanja je izazivala uzbuđenje i nemir. Ni profesionalci koji su tamo radili i koji su poznavali kristale i njihove osobine do najmanje sitnice, nisu ostajali imuni na lobanju. Na kraju su se eksperti iz laboratorije složili da, pod pretpostavkom da kad bi dobili komad kristala iste veličine, ni vrhunski proizvođači kristalnih komponenti sa najsavremenijom današnjom tehnologijom ne bi mogli da izrade Lobanju sličnu ovoj. A radi se o cinjenici da svaki Kristal ima svoju osu simetrije. I svaki brusac zna da Kristal ne sme da brusi u suprotnom pravcu te ose, inace Kristal puca i raspada se.


OSE SIMETRIJE U KRISTALU

Medjutim! Ova lobanja je cela izbrusena u suprotnom pravcu od njene ose simetrije! Kako je to moguce, nikome na svetu danas nije jasno. Kristalograv iz laboratorije Julet Pakarda je izjavio potpuno zbunjen: „Ova prokleta stvar jednostavno ne bi smela da postoji!“


Osa simetrije se proteze u pravcu rasta kristala, sto znaci da bi brusac morao da brusi ovaj kristal uspravno, a ako bi pokusao da ga brusi vodoravno, kristal bi se jednostavno raspukao. Kristalna lobanja je brusena u vodoravnom pravcu i kristal uprkos tome nije pukao. Kakvom tehnikom je to uradjeno, do danas jos nije objasnjeno, niti je ikada vise ponovljeno bez stete za kristal.


DELOVI KRITALA POSLE BRUSENJA U POGRESNOM PRAVCU

Very Happy


Poslednji izmenio Gretta dana Pon Apr 16, 2012 11:50 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Ned Mar 13, 2011 10:27 pm

KOMPJUTER STAR 2000 GODINA


Jedan teretni brod starih Rimljana, potonuo je pored grčkog otoka Antikitere noseci sa sobom na dno i mehanizam koji su tek 1904. godine pronašli ronioci u potrazi za morskim sundjerima. Sprava sastavljena od tockica, zupčanika i brojčanika i po nekima je prvi analogni kompjuter na svetu koji je služio za izračunavanje kretanja Sunca, Meseca i planeta.


CUDESNI MEHANIZAM PRE NEGO STO JE BIO OCISCEN OD HILJADUGODISNJIH NASLAGA

Sama po sebi, naprava nije kompleksnija od preciznog i komplikovanog mehaničkog časovnika iz 18. veka. Medjutim, olupina sa koje je ova naprava izvađena, stara je najmanje 2.000 godina, a tehnologija koja je korištena za pravljenje ovog mehanizma nije mogla biti poznata ni pre 1.000 godina, a kamoli pre 2.000 godina.

Ne samo da je sam mehanizam bio ispred svog vremena, nego pre nove ere nisu bili poznati ni zakoni gravitacije potrebni da bi se napravila mašina za njihovu primenu.
Drugim rečima, mehanizam sa Antikitere je imao funkcije koje niko živ u to vreme nije mogao razumeti (po onome što nam istorija govori o antičkoj Grčkoj), a broj funkcija koje naprava poseduje daleko prevazilazi svaku moguću upotrebu poznatu u to doba.

Masina je veličine kutije za cipele, napravljen od bronze i ima brojne zupčanicike i brojčanike na sebi.


REKONSTRUISANA MASINA IZ ANTIKITERE

Ekipa grčkih i britanskih naucnika koja se bavila tajnama mehanizma iz Antikitere uspela je da desifruje stari grčki tekst, koji nije čitan više od 2000 godina. " Do sada smo dešifrovali oko 95% teksta", izjavio je fizičar Yiannis Bitsakis, član multidisciplinarnog tima istraživača sa Univerziteta u Atini, Salonikama i Cardiffu, Nacionalnog arheološkog muzeja iz Atene i kompanije HP. Posto nije bilo dozvoljeno da ova masina napusti muzej, u privatno finansiranom projektu telesni skener od osam tona, morao je biti sklopljen na licu mesta. Skener je pomoću trodimenzionalne tomografije otkrio golom oku nevidljiv tekst.


TEKST OTKRIVEN NA MASINI

Mehanizam ima više od 30 bronzanih prstenova i brojčanika, a prekriven je astronomskim zapisima. Verovatno je pokretan zupčanikom, a preživeo je u tri velika i nekoliko manjih komada.

"Uređaj je mogao izračunati pozicije zvezda, Sunca i Meseca. Vjerujemo da je mogao da predvidi i neke astronomske fenomene", izjavio je astrofizičar Xenophon Moussas sa atenskog Univerziteta. "Masina je verovatno bila retka, ali nije bila jedinstvena, postojale su sigurno jos nekoliko ovakvih masina", dodao je.


FRAGMENTI MASINE

"To je slagalica koja se bavi astronomskim i matematičkim znanjem antike", kaže Moussas. "Mehanizam bi zapravo mogao ponovno ispisati neka poglavlja iz tog razdoblja."

"Izazovno je uređaj smjestiti u naucni kontekst, pogotovo zato jer izgleda kao da je došao ni od kuda... ali je opet i dokaz protiv raširene teorije da stari Grci nisu raspolagali praktičnim tehničkim znanjem", dodao je Bitsakis.


DEO MEHANIZMA

Jedna od teorija govori da je uređaj napravljen na Akademiji koju je utemeljio antički stoički filozof Posejdonije na grčkom otoku Rodosu. Naime, u tekstu rimskog govornika i filozofa Cicerona, bivšeg Posejdonijevog učenika, opisuje se uređaj sličan ovom mehanizmu.

"Kao Aleksandrija, i Rodos je u svoje vrijeme bio veliki centar astronomije", kaže Moussas. "Brod na kojem je otkriven uređaj mogao je da bude deo konvoja za Rim, koji je nosio blago opljačkano na ostrvu, koje je trebalo da posluzi u trijumfalnoj paradi Julija Cezara".


SKICA MEHANIZMA

Very Happy


Poslednji izmenio Gretta dana Pon Apr 16, 2012 11:42 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Sub Apr 02, 2011 4:10 am

TAJANSTVENO KAMENJE IZ IKE


Godine 1966. dr. Javier Cabrera dobio je na poklon jedan kamen od siromasnog lokalnog farmera u svom rodnom mjestu Ica u Peruu. U kamen je bila ugravirana riba, sto nije moglo previse da znaci prosecnom seljaku, ali je znacilo puno obrazovanom dr. Cabreri. On je bio je profesor medicine i sef odeljenja na univerzitetu u Limi. Kada je otisao u penziju bio je dugo godina bio kulturni antropolog u regiji Ica u Peruu. Tako je u ovoj ribi prepoznao odavno izumrlu vrstu, sto je podstaknulo njegovu radoznalost. Od farmera je kupio još kamenja, za koje je ovaj tvrdio da ga je pokupio iz okoline reke posle poplave.


Dr. Cabrera prikupljao je sve vise i vise kamenja, a glas o njegovom postojanju i potencijalnoj vaznosti stigao je do arheoloske zajednice. Doktor je uskoro nagomilao hiljade komada «kamenja iz Ice». Profinjene rezbarije bile su zagonetne koliko i fascinantne. Jedna trećina njih prikazuje pornografsku kulturu Inka, graficki detaljno prikazanu u artefaktima tog razdoblja (slika ispod).


Neko je uklesao ljude koji se bore s dinosaurusima, ljude s teleskopima i ljude koji obavljaju operacije hirurškim priborom i to ne bilo kakve operacije, nego detalji hirurških operacija, carskog reza, transfuzije krvi, komplikovane operacije pluca i bubrega, detaljni zahvati na srcu i mozgu. Ove slike su su potvrdile nađene lobanje sa oziljcima koji pokazuju zarastanje i ozdravljenje, sto znaci da je pacijent i posle operacija lobanje jos dugo vremena bio ziv. Lekari cak su utvrdili da je na pojedinim kamenovima ugravirana operacija presadjivanja mozga.


GRAVURA TRANSPLANTACIE SRCA

Neki crtezi na kamenovima nas potpuno vracaju u preistoriju, ali ne bilo kakvu. Prikazano je vreme kada su preistorijske zivotinje, dinosaurusi i ljudi živeli zajedno, sto danasnja arheologija vehementno porice. Prikazani su ljudi koji se bore sa dinosaurusima, i skoro jedna trecina kamenova prikazuje specificne tipove dinosaurusa, kao što su triceratops, stegosaurus, dinosaurus terapod, koji je bio slican tiranosaurusu rexu ili alosaurusu. Nekoliko dinosaurusa koji lice diplodoku imaju na sebi kozne nabore, a postojanje ovih osobina potvrdjeno je tek nedavno, početkom devedesetih godina 20. veka. Na na slici ispod, vidi se kamen gde je prikazan covek koji jase triceratopsa.


Takodje na nekim kamenovima, prikazane su mape izgubljenih kontinenata, zatim coveka koji istrazuje neki predmet pomoću lupe ili kako kroz neku spravu koja lici na teleskop, gleda u nebo (slika ispod).


Nekoliko kamenova poslano je u Nemacku, i rezbarije su datirane u drevnu proslost. Ali prema stanju danasnje istorije coveka, ljudi nisu mogli da zive u vrijeme dinosaurusa. Homo sapiens postoji tek nekih 100.000 godina. Engleska televizija BBC je saznala za ovo otkrice i snimila je dokumentarnu emisiju o kamenju iz Ice. Medijsko razotkrivanje pokrenulo je oluju polemika. Arheolozi su kritikovali peruansku vladu zbog nemarnosti u sprovodjenju zakona o starinama.


Napravljen je veliki pritisak na vladu Perua, pa je farmer koji je prodavao kamenje Cabreri je uhapsen. On je tvrdio da je kamenje pronasao u jednoj pecini, ali je odbio da kaze vlastima tacnu lokaciju, ili su tako barem tvrdili. Slucaj je uklonjen tako vesto da bi na to svaki korumpiran politicar mogao biti ponosan. Peruanska vlada je ponudila farmeru nagodbu oko blaze kazne ako prizna krivicu, na sto je on pristao.


Posle toga je porekao svoju pricu i «priznao» da je sam izrezbario kamenje. To se čini vrlo teško prihvatljivim, budući da je bio neobrazovan i nevest, kako se pokazalo istrazivanjem njegovog dotadasnjeg zivota. Osim toga, dokumentovano je da stanovnici u ovom kraju pronalaze ovo kamenje još od 1.500. godine, a kamenja je ukupno bilo 11.000 komada. Neki su bili prilično veliki i prekriveni zamrsenim rezbarijama zivotinja i prizora za koje farmer nije mogao da poznaje kao neuk covek. Trebalo bi mu nekoliko desetina godina svakodnevnog rada da izradi toliku kolicinu kamenja, a to ne bi u njegovoj okolini proslo nezapazeno. Medjutim, na te cinjenice niko nije obracao paznju.


DR. CABRERA SA SVOJOM ZBIRKOM KAMENJA IZ IKE



Video: 4min 17sec
http://www.youtube.com/watch?v=TXv2Z6dinSA

Very Happy





Poslednji izmenio Gretta dana Pon Apr 16, 2012 11:36 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Uto Apr 26, 2011 12:19 am

CEVI IZ BAJGONGA


U delu Kine koji nije naseljen, a zapravo se radi o industrijskom području, postoje tri misteriozna otvora na vrhu lokalne planine koji se račvaju dalje u stotine drevnih zahrđalih železnih cevi. Neke cevi vode duboko u planinu, dok druge vode do obližnjeg slanog jezera. Deo ih se nalazi i u jezeru, a deo ide uz obalu jezera. Neke od cevi imaju prečnik od oko 40 centimetara, a većina ih je uniformne veličine. U čemu je stvar? Arheolozi su naime zaključili da cevi datiraju iz kamenog doba. Začudo, nemaju pukotina iako su stare hiljadama godina. To sugeriše da nisu postavljene pod zemlju tek tako, nego da su imale i neku svrhu.


Sve cevi su povezane tako da čine smislen oblik. Šta je problem sa ovim? Možda je sve deo nekog zaboravljenog rudnika? Problem je što su naučnici, američki i kineski odredili starost ovih cevi i došli do zapanjujućeg otkrića: cevi ne samo da nisu napravljene u doba kad je bila poznata tehnologija izrade čelika, nego su napravljene u vremenu kad je najveći domet naših predaka bio da isprže nešto na vatri a da im se pri tom ne zapali krzno na leđima. Drugim rečima, ove cevi su, naučno je potvrđeno, nastale daleko, daleko pre nego što je to, po svemu što nas uči istorija, moguće. Very Happy


_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Sre Maj 18, 2011 12:39 am

VREME KADA SU DIVOVI ZIVELI NA ZEMLJI


Malo je poznato da, osim danasnjeg coveka, kakvog mi znamo, nekada je postojala i druga civilizacija, jedan još stariji svet, koji je prethodio čoveku. Tragove te zagonetne civilizacije imamo prvenstveno u senzacionalnim nalazima arheologije, kao i u fosilnoj paleontologiji. Reč je o tragovima divovskih bića, čiji su fosili, alatke i orudja nadjeni na Javi, u Aziji, Andima, Agadiru, Sri Lanki, Filipinima...

Prema rečima antrolpologa i paleoantropologa, nekada su na zemlji carovala gorostasna bića čija je civilizacija prethodila danjem čoveku, a čija se prosečna visina kretala izmedju 3.5 do 5.5 metara visine. S obzirom da su ovi fosili nadjeni u malom broju, gigantska bića nisu mogla biti uvrštena u klasičnu teoriju evolucije pošto nisu nadjene 'karike' njihovih prethodnika.


VELICINA COVEKA U ODNOSU NA VELICINU KOSTURA


Tako na osnovu nalaza iz arheologije, a naročito iz mitologija drevnih naroda, nauka je donekle rekonstruisala svet koji je nakada vladao Zemljom, u interglacijalnom periodu. Medjutim postojanje pracivilizacije u epohi vurma potvrdjuju najpre tragovi prastarih kiklopskih zdanja i utvrdjenja, za koje nauka nije našla nikakvo objašnjenje, niti je ikada utvrdjeno njihovo poreklo i starost. Reč je prvenstveno o takozvanom gradu bogova na visovima Anda, poznatog pod imenom Tihuanako.

Tako po čuvenom glaciologu i kosmografu iz 19.veka, Austrijancu Hansu Hoerbigeru u njegovom delu 'Glacijalna Kosmogonija', rasa divova ili nadljudskih bića vladala je u epohi ašleyen, što čini geološku epohu zemlje od pre 300.000 godina. Po njegovim rečima, reč je o civilizaciji megalitskog carstva, čije je središte kulture nastalo u Tihuanaku pre nekih 288.000 godina, a koju je kasnije uništila jedna džinovska kataklizma, izazvana velikim geološkim krizama i poremećajima Zemljinih polova.


Po tom pitanju Tihuanako je izgradjen još u diluvijalnom vremenu glacijalnih epoha, što su potvrdili i neočekivani nalazi. U tom vremenu je, prema teoriji, oko Zemlje kruzio jedan satelit, prethodnik današnjeg Meseca, na razdaljini od šest zemljinih precnika. Medjutim, usled retrogradnog kretanja i velike brzine, blizina toga meseca je na Zemlji izazvala džinovski rast biološkog sveta, koji je u nauci poznat kao fenomen gigantizma.


VELICINA BAGERA U VRHU SLIKE U ODNOSU NA VELICINU KOSTURA

Kako se taj mesec sve više u spirali približavao Zemlji, došlo je do gravitacionih presija usled kojih se on, doslovno, raspao u atmosferi Zemlje.Pri toj jonskoj kataklizmi, na Zemlji su nastali strahiviti poremećaji: okeani i vode mora trenutno su se raširili i razlili, jer više nije bilo gravitacione sile da je drži oko ekvatora.Tako se kataklizmom, nivo vode spustio i razlio Zemljom 3 kilometra niže od predjašnjeg nivoa.Pri ovoj hidrogenskoj presiji, mnoga su kopna bila potopljena a mnoga su se potom uzdigla.Tada su veliki delovi tog satelita pali rasprsnuti na Zemlju, u obliku velikih gromada i fine, sitne prašine. Deo flore i faune je tada bio uništen, a sa njom i dinosaurusi čija zagonetna masovna smrt u nauci do danas nije razjašnjena. Iz toga razloga, geolozi su u proučavanju Zemlje i njenih slojeva, našli jasno kao nožem razgraničene fermente slojeva koji do danas nisu objašnjeni, osim činjenice da je neka nenadana presija, pre 250.000 godina, nanela slojeve koje i danas možemo videti. U fizici se ovo može objasniti samo kataklizmičkim padom i nanosom nekog kosmičkog tela koje je eksplodiralo u atmosferi.


Dokaz toj činjenici nalazi se i danas u Južnoj Americi, gde se duž Anda u dužini od oko 800 kilometara može videti tamna korozija koja je nekada vodom nagrizla stene, i to na visini od 3 kilometra. Ovo medjutim znači da je nivo današnjeg Pacifika, na primer, bio nekada viši za tri kilometra nego danas.Baš usled te činjenice, u prošlom stoleću je nastala i jedna geološka zabluda.Tadašnji su naučnici mislili da su se Andi uzdigli za čitava 3 kilometra, nakon čega je i danas ostala vidljiva korozija nekadašnjeg nivoa vode.Medjutim, prema savremenim saznanjima, procez uzdizanja Anda završio se u vremenu kada na Zemlji nije postojao ni jedan sisar a kamoli čovek, čime se konačno dokazala Horbigerova teorija o glacijalnom mesecu koji je pre 250.000 godina uništio Andsku civilizaciju divova.


SLIKA OBJAVLJENA U "STRAND" MAGAZINU 1895. GODINE


Kada su arheolozi u prošlom veku u Andima otkrili Tihuanako i njegove drevne ruševine, utvrdili su da to nije zapravo bio grad, nego doslovno luka! Medjutim, šta traži luka na visini od 13 hiljada stopa!? Nakon toga sledila je prava eksplozija otkrića: jezero Titikaka, jeste ostatak luke do koje je nekada dopirala voda.Kada se nivo mora spustio za 3 kilometra, luka je ostala da štrči u vazduhu a u raselini jedne udoline ostalo je jezero Titikaka.To je danas jedino jezero na svetu više od nivoa mora, a za čiji fenomen nauka nije našla nikakvo objašnjenje.


JEZERO TITIKAKA

Sa druge strane, značenje imena Tihuanako doslovno, na jeziku ajmara, znači 'grad umirućeg meseca'. Kako do danas nije utvrdjena starost ovog fantomskog grada, ostaje činjenica da je to najstariji grad na svetu, rodjen još u noći čovečanstva. Otuda nije slučajno što u njegovoj blizini živi najstariji narod na svetu, poznat pod imenom Urukhehu (drevni Uri sa jezera Titikaka), čije legende takodje potvrdjuju predanje o vremenu kada 'mesec nije bio na nebu' i kada su megalitski grad Tihuanako izgradila gorostasna Variruna bića, 'graditelji golemih gradova'.


DZINOVSKA LOBANJA PRONADJENA U 19. VEKU U ANDIMA


Kada su tu došle drevne Inke, taj je grad bio uveliko u ruševinama. Tako niko od okolnih drevnih naroda nije znao poreklo i starost ovog zagonetnog grada, oko kojeg su nastale najkontroverznije hipoteze i napisane bezbrojne studije i knjige. Bio je to kiklopski grad koji se prostirao na oko 200 kvadratnih kilometara i od čijih je klesanih monolita, danas izgradjena gotovo čitava Lima! Tihuanako još uvek izaziva strahopoštovanje svojom veličinom i razmerama kiklopskih blokova kamenja.Tu su pronadjene čuvene Kapije Sunca i Meseca, sa zagonetnim prikazima likova i bogova sa četiri prsta!


JEDAN OD BOGOVA SA CETRI PRSTA


Interesantno je da je kamen tako klesan kao da su delovi bili uzljebljeni, ali kako je bilo moguce sa tolikom preciznoscu isklesati kamen koji je sklopljen tako da je postojao ceo ogroman grad? I kako su podizani ti ogromni kameni blokovi, da bi bili uzljebljeni?



KLESANI KAMENI BLOKOVI




SEMA KAKO SU IZGLEDALI ZIDOVI GRADA

Tako je na kapiji Sunca (Kolasaya) nadjen i dešifrovan drevni kalendar koji se sastojao od 260 dana, što upućuje na činjenicu da je godina nekada bila kraća! Ovo medjutim znači još nešto: tad je životni vek ljudskih bića bio tri puta duži, čime su obješnjive one zagonetne dugovečnosti o kojim pričaju predanja mnogih naroda, kao i sama Biblija.



KALENDAR NA KAPIJI SUNCA

Na pomenutoj Kapiji Sunca dešifrovan je binomski kalendar, što čini jedan od najtežih presedana u istoriji arheologije! Naime, narod koji je izradio takav kalendar, nije ga mogao izgraditi bez odgovarajućih optičkih instrumenata, što znači da su ta bića još u vremenu vurma, kada je naš predak išao u čoporima, razvili matematiku i astronomiju, što je do danas neobjašnjen fenomen.


KAPIJA SUNCA

Sam se Tihuanako sastojao od zapravo dva grada: Akapama i Pumapunku i neobičan je stoga što, baš u tim krajevima, zemljotresi haraju i uništavaju konvencionalne gradjevine savremenog inženjeringa. Medjutim, Tihuanako se nije pomerio sa mesta, što čini poseban fenomen za seizmatiku, i uošte za arhitekturu. Sa druge strane, lukovi bez svodova u Tihuanaku, kakve ne srećemo nigde na zemlji, ukazuju na sistem jednog neverovatno složenog sveta, čiji su neimari izgradili ovaj grad bez ijednog eksera. Džinovske kamene monolite spajale su i svojevrsne srebrne i bakarne spojnice, čiji je nalaz doveo u opasnost istraživače koji misle da se metal nije na Andima koristio pre nove ere dalje od 1500 godina.


KAPIJA SUNCA 1919. GODINE

Fantastični likovi i ikonografije u Tihuanaku samo su dokaz više jednog neverovatno starog sveta iz čijeg su centra kasnije nastali kultovi obužavanja jaguara i pume. Što se tiče same izgradnje njegovih kiklopskih blokova, danas vlada opšte mišnjenje da se u tu izgradnju verovatno morala upotrebiti neka savršenija tehnologija nego što je danas imamo.


JEDAN KAMENI BLOK U OSTACIMA GRADA PUMA PUNKU


Kada je pre 250.000 godina carstvo divova bilo uništeno, oni su se migracijom razišli zemljom i tako ponovo ostvarivali svoje kiklopske radove, čije tragove srećemo u Balbeku u Libanu, Solsberi Hilu u Engleskoj i drugim mestima. Smatra se da kada je Zemlja 'uhvatila' današnji Mesec, divovi su u toj poslednjoj kataklizmi zauvek isčezli, a Mesec je ostao u orbiti, gde se danas nalazi.


KAPIJA MESECA

Dokazom za tu tvrdnju se smatra cinjenica da je Mesec došljak u Sunčevom sistemu. Prema svim zakonima fizike, da je nastao od Zemlje, ili sa nekog tela u Sunčevom sistemu, on bi kao i sva nebeska tela, morao da kruži u pravcu skazaljki na satu. Medjutim, on se kreće sasvim suprotno. To antifizičko i danas neobjašnjeno kretanje srećemo još samo kod Marsovih satelita Fobosa i Deimosa. Tako je ta druga i poslednja kataklizma uništila konačno i civilizaciju divova.


VELICINA COVEKA U ODNOSU NA VELICINU PRONADJENOG KOSTURA

Potvrdu njihove civilizacije nalazimo kako u naučnim krugovima, tako i u predanjim mnogih naroda. Grčka predanja ta gorostasna bića nazivaju Titanima, Indijci - Asurima, pueblosi iz Meksika - Mitmacima, Arapi - Šeid ad ben ad, Jevreji - Sinovi Božiji... Nauka danas za postojanje dzinovskih megalitskih gradjevina, kao i za njihovu funkciju, nema objašnjenja. Sasvim je izvesno da je tu reč o svetu koji ne pripada danasnjem čoveku, jer civilizacija divova je iza sebe ostavila mnoge graditeljske i druge tradicije koje su kasnije preuzeli razni narodi.Tipičan primer je u zagonetnoj civilizaciji Maja u Meksiku, čija se struktura države kretala 'imperijalizmom prema vlastitom središtu', a čiji fenomen vlasti nikada i nigde nije postojao na Zemlji.


JOS JEDAN KAMENI BLOK U KOME SE NALAZIO NEPOZNAT DEO


Što se tiče tragova rada tih gorostasnih bića, još i danas naučnici i arheolozi nalaze neobjašnjiva kiklopska podzemlja savršene izrade, utvrdjenja i tunele koji se granaju čitavom planetom. Prema svim legendama prastarih naroda, rasa divova je bila bele puti, plave kose i očiju, sa prosečnom visinom od 3 do 5 metara.I mali su mozak veći od našeg, pa prema tome i veću mogućnost prikupljanja znanja. Simbol im je bila 'svastika' čiji je znamen kasnije upotrebilo Adolf Hitler, kako bi podupro ideju o takozvanom 'izabranom narodu' nadljudskih sposobnosti.


ZNAK "SVASTIKE" U GRADU PUMA PUNKU

Poznavali su metalurgiju, zemljoradnju kao i mnoge egzaktne nauke.Taj narod “Božijih Sinova“, bio je u suštini narod graditelja, jer je izvesno da su poznavali tajnu vadjenja, obrade i transporta ogromnih blokova kamenja, čija zdanja srećemo širom planete. Ta se rasa raširila čitavom istočnom i zapadnom hemisferom, i taj je talas poznat nauci kao talas Azil-tardenien, koji je usledio pre 12.000 godina. Civilizavija ovih bića prethodila je čoveku. Naš davnašnji predak preuzeo je mnoga znanja i veštine ove civilizacije. U suprotnom kako se mogu objasniti tolika frapantna znanja koja i danas iskrsavaju iz drevne istorije?

Rasa gigantopiteka danas je poznata nauci, bez obzira što nauka nije mogla da istu uklopi u šemu 'redovne' evolucije o čoveku. U mnogim drevnim kulturama Starog i Novog sveta srećemo prastare likove gorostasnih bića koje naša evolucija uopšte ne poznaje.

Divovi su živeli u vremenu kada je predjašnji mesec stravično zakrilio polovinu neba, a gigantski oblici flore i faune opseli njihov svet. Nakon kataklizme, svet divova nije imao izlaza, jer je Zemljina atmosfera bila bukvalno zamračena od triliona tona čestica i fine prašine, kada su nastajali takozvani mikrocrveni izlasci sunca, a zvezde imale ljubičastu boju. Nastala je sveopšta glad na zemlji, njihovi centri kulture su razoreni, a ekološka slika sveta bila je potpuno poremećena. Kontinenti i obrisi mora imali su tada sasvim drugu konfiguraciju, a stenje i kamene blokove kao da je razbacala neka sila apokaliptičnih razmera.


RUSEVINE GRADA PUMA PUNKU

Sa druge strane Homo sapiens je ulazio u misaonu vasionu, i tragove tog nasledja najpre vidimo u čuvenom obrascu kromanjonske rase, za koju naučnici govore da je bila najlepša rasa koju je svet ikada video! Bila je to rasa pravih gospodara Zemlje, koja se nenadano pojavila u srednjoj Evropi, direktno sa Atlantika. Bili su visoki i plavi i iza sebe su ostavili tragove umetnosti iz ledenog doba, a čije smo veličanstvene primere našli u pečinama Altamire, Lasko, Val Kamonike i drugih. Ova rasa je došla sa Atlantika, što je kao fenomen poznat u naučnim krugovima. No, zagonetka je ležala u tome što tada, pre 50.000 godina, nije bilo plovnih objekata niti bilo kakvih putovanja Atlantikom! Stoga, odakle se ova rasa visokih ljudi pojavila u Evropi! Na koji način? Nauka na te odgovore nema obrazloženje, osim činjenice da je ista rasa imala veću zapreminu mozga od našeg i da je nenadano nestala početkom neandertala, koji su preuzeli primat u carstvu hominida.


JOS JEDNO NALAZISTE GIGANTSKOG KOSTURA

Sve su ove misterije danas još neobjašnjive, jer mi iako imamo svakakve nalaze, nikakvim racionalnim jezikom ne možemo da ih objasnimo. Ko je bio taj svet i kuda su isčezli? Sa druge strane, kroz mnoge spomenike, megalitske kulture, možemo videti tragove njihovog daljeg lutanja Zemljom, tragove krvavih borbi za opstanak i okrutnih tradicija. Medjutim, mi još uvek nismo razjasnili njiohove simbole, njihove šifrovane poruke, njihove konstrukcije i njihov boravak na Zemlji.


KAMENJE RAZLICITE FORME GDE IVICE TACNO LEZE JEDNA NA DRUGOJ I DANAS STOJI CVRSTO UZLJEBLJENO
Very Happy


Poslednji izmenio Gretta dana Uto Apr 17, 2012 12:44 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Sub Jun 11, 2011 6:08 pm

TAJNE FARAONSKIH NOZEVA


TUTANKAMONOV NOŽ

Dana 6. novembra 1922. godine je pronađeno u grobnici faraona Tut-ench-Amun, njegovo blago: sarkofazi, maske, figure egipatskih bogova, sanduci, zlatni nakiti itd. Ukupno više od 5.000 raznih predmeta. Najmisteriozniji nalaz je nož faraona koji je bez rđe. Gvožđe je u to vreme bilo vrednije nego zlato, pa i za faraona je to bila velika vrednost. Značaj tog noža je itekako velik, to je vidljivo i po tome što je faraonu bio zavezan sa desne strane uz nogu.

Ali, kako je faraon došao u posed tog noža? Da li je zaista taj nož jedan 'Out of Place Artefact' kako inace razni izvori to tvrde? O njemu možemo da procitamo skoro neverovatne navode: Da je saliven od nerđajućeg ćelika, da nije bio naveden u spisku sa ostalim pronalascima u grobnici, da je njegovu leguru je moguće ostvariti samo u vakuumskim uslovima. A, tadašnji Egipćani nisu poznavali ni livenje gvožđa, ni vakuumske uslove pri dobijanju takve legure.

Manfred Sachse, predsednik istraživačkog instituta za rudna dobra, intezivno se bavio proučavanjem pronalaska noža. Medjutim tacan sastav, od kojeg materijala je taj nož napravljen ni on nije uspeo da dokuci.


TUTANKAMONOV NOZ

Egipatski Muzej u Kairu odbija da stavi nož na raspolaganje kako bi bio analiziran van zemlje, a potrebnih aparata za njegovu analizu nema u Egiptu. Premeštaj svega potrebnog je jako skup, tako da se nisu nasle institucije koje bi finansirale takvu analizu. Mada, u grobnici faraona vladali su odlični uslovi koji su očuvali nož od vlage. Svi pronađeni predmeti su u odličnom stanju.

Postoje dve teorije o poreklu noza: Jedna je, da noz potice od Hetita, suseda Egipćana, koji su jos tada poznavali mogućnost livenja gvožđa. Druga mogućnost je, fs jr gvožđe moglo biti dobijeno i od jednog meteorita. I zaista, gvožđe je tada nosilo naziv 'crni bakar s neba'. I kada se nađe takav meteorit, potrebno ga je samo obraditi u željeni oblik. I kao takav, bi tada mogao imati kristalnu strukturu koju je moguće dobiti samo u vakuumskim uslovima. Ali, da li je stvarno tako, ili su Egipcani znali nesto sto mi danas ne znamo o njima, ostaje i dalje nerazjasnjeno.



FARAONOV NOŽ PRONADJEN U ZEMUNU

U jednoj basti na Cukovcu, sa leve strane Ugrinovacke ulice, nekoliko osnovaca je, igrajuci se, 1961. godine iskopalo vise ljudskih kostiju, jedan veliki bronzani novac Vespazijana i jedan predmet koga su, zajedno sa novcem predali svom nastavniku, a ovaj ih odneo u zemunski Zavicajni muzej.

Za predmet od slonovace, visine 13 cm i precnika 3 cm pri dnu i 4 cm pri vrhu,na osnovu crvenkasto tamne mrlje u donjem delu kasnije je utvrdjeno da predstavlja drsku noza ciji gvozdeni deo nije sacuvan. Noz je nastao u armanskom periodu egipatske istorije, za vreme kasne XVIII dinastije, izmedju 1377. i 1358. godine pre nase ere, a na njegovoj drsci predstavljeni su faraon Ehnaton i njegov zet i naslednik Tutankamon. Cinjenica da je drska noza nadjena na kostima navodi na realnu pretpostavku da se na tom mestu nalazio grob poslednjeg vlasnika noza, verovatno nekog rimskog legionara koji je boravio u Egiptu u vreme imperatora Vespazijana ili Tita, u drugoj polovini I veka. Sam grob je zbog erozije zemljista denudiran gotovo do svoje povrsine, tako da deci nije bilo tesko da ga otkopaju.


CRTEZ SCENE UZRAVIRANE NA DRZSCI EGIPATSKOG NOZA NADJENOG U ZEMUNU



U svemu tome zbunjuje cinjenica, da je posle smrti faraona Ehnatona, koji je inace uveo novi monoteisticki kult Sunca (Aton) u egipatsku religiju, doslo do reakcije svestenika starih kultova i unistenja svega sto je bilo u vezi sa Ehnatonom i njegovom religijom. Svi likovi faraona i njegovo ime izbrisani su i unisteni, osim nekoliko malobrojnih statua i reljefa koji su nekim cudom sacuvani. Medju njima je i drska noza nadjena u Zemunu koja,posle toliko vekova, svedoci da Ehnatonovo delo i spomen, uprkos svim nastojanjima svestenstva, nisu bili u potpunosti unisteni. Istovremeno, to ovoj drsci noza daje mnogo siri i veci znacaj od lokalnog, tako da ona predstavlja mozda i najznacajniji, a svakako najatraktivniji arheoloski nalaz sa podrucja Zemuna.

Drska egipatskog noza je ustupljena Muzeju grada Beograda,gde se on i sada nalazi, ali je nedostupna ocima posetilaca, jer ovaj muzej nema jos uvek svoju stalnu postavku izlozbe. Very Happy



Poslednji izmenio Gretta dana Uto Apr 17, 2012 12:48 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Sub Sep 10, 2011 4:11 pm

MISTERIJA BEOGRADSKE MUMIJE


Dr Branislav Anđelković sa Katedre za arheologiju Bliskog istoka na Filozofskom fakultetu u Beogradu i član Međunarodnog udruženja egiptologa, jedan je od retkih arheologa u svetu kojima se posrećilo da za istraživanja ima svoju "vlastitu" mumiju. Posle viševekovnog spokojstva i mira, mumija je neuhvatljivim igrama sudbine dospela u Srbiju, potom u Narodni muzej u Beogradu, pa posle kratkog predaha pod reflektore i radoznale poglede čitavog tima uglednih naučnika. Prvi deo pratećih eksponata, koji obuhvata bronzane statue, ušabti figurine, amulete i skarabeje, stigao je u Arheološku zbirku Filosovskog fakulteta u Beogradu 1990. godine, dok je drugi deo eksponata, uključujući kovčeg sa mumijom kao i prazan kovčeg Neferrenepet, u Arheološku zbirku dospeo oktobra 1992. godine.

Mumija je stigla u Beograd pre više od jednog veka zahvaljujući jednom plemiću. Identitet plemića i poreklo mumije danas više nisu tajne. O tome dr Anđelković kaže:
"Kovčeg sa mumijom kupio je februara 1888. godine u Luksoru, u Gornjem Egiptu, plemić Pavle Riđički ,rne za sebe, nego za srpski narod" i poklonio ga jula iste godine beogradskom Narodnom muzeju. Transport je najverovatnije obavljen brodom', niz Nil do Sredozemnog mora, a potom preko Pireja, Soluna, Odese, pa uz Dunav do Beograda počinje dr Anđelković priču o čoveku nesvakidašnjih interesovanja.


O tome koliko je mumija stara, sa kog područja potiče, kog je pola, kojih je godina, a naročito postoji li mogućnost da je to neka važna ličnost daleke prošlosti, dr Anđelković kaže:

"Beogradska mumija potiče iz trećeg veka pre naše ere, a mumifikovani pokojnik je muškarac, star oko 50 godina, koji je po svemu sudeći živeo u gradu Akhmimu, nekih 200 km nizvodno od Luksora. Po rođenju je bio pripadnik viših društvenih slojeva, a po zanimanju sveštenik. Nesumnjivo da se radi o značajnoj ličnosti, o čemu svedoči i njegova izuzetno bogata grobna oprema. Mumifikovani Ijudski ostaci ležali su u dvodelnom drvenom kovčegu, a stanje u kome su se nalazili, kada sam nakon odgovarajućih priprema maja 1993. započeo proučavanja, bilo je zaista daleko od idealnog. Mumija, nažalost, nikada nije imala neophodne uslove održavanja i sa njom je apsolutno nestručno rukovano. Glava, trup i noge ležali su u sprašenoj masi „organskog šuta", da tako kažem, sastavljenog od istrulelih čestica lanenih ovoja, smole, kostiju, mekog tkiva, mikro fragmenata papirusa i oslikane štukature, amuleta i perli, zajedno sa recentnim otpadom, krhotinama stakla, blatom, dinarom iz 1953, ruskom kopeikom iz 1972, opuškom Morave bez filtera, parom starih muzejskih ulaznica i slično. Pažljivo razdvajanje, čišćenje, sortiranje i suva flotacija bili su neophodni pre no što se moglo uopšte početi sa ozbiljnijim radom - kaže dr Andelković.

Proučavanje mumije svakako predstavlja jedan od najvećih izazova za naučnike, često iznenađenih rezultatima do kojih dolaze ili pak onim što „slučajno" pronađu. O svom najdražem nalazu vezanom za Beogradsku mumiju dr Branislav Anđelković kaže:

"Moj najvažniji i ujedno najdraži nalaz je svitak papirusa, primerak Egipatske knjige mrtvih, koji sam otkrio između tela i ovoja mumije, ispod leve ruke, blizu srca. U svetu se izuzetno mali broj papirusa može dovesti u vezu sa nekom konkretnom mumijom. Mada delimično oštećen, Beogradski papirus, kako sam ga nazvao, čitko je ispisan i veoma gusto namotan. Rekao bih da je očigledno u pitanju jedna od najpotpunijih verzija KNJIGE MTRVIH, tog svojevrsnog staro-egipatskog „vodiča" po onostranom. Takođe je zanimljiv amulet od zlata, lapis lazulija i fajansa, koji su mi, zajedno sa utvrđenom tehnikom mumifikovanja, natpisu i slikama na kovčegu, oslikanom kartonažom i drugim elementima, omogućili da Beogradsku mumiju sa sigurnošću datujem u Ptolemejski period kaže dr Andelković i dodaje:

"Od unutrašnjih organa sačuvano je samo srce, mada, sudeći po preliminarnim rezultatima skeniranja, postoji izvesna mogućnost da je i desni bubreg ostao na mestu. Ostali organi su bili izvađeni, uključujući i mozak, koji je izvučen kroz otvor načinjen probijanjem etmoidne kosti objašnjava dr Anđelković.


Ispitivanjem Beogradske mumije bave se i genetičari. Dr Anđelković objašnjava po čemu se čovek Ptolemejskog perioda razlikovao od modernog čoveka i šta znači razlika u DNK nalazu.

"Beogradska mumija je jedna od retkih kod kojih je, zahvaljujući saradnji sa Biljanom Čuljković, Oliverom Stojkovićem i Stankom Romac sa Bio ! loškog fakulteta i Instituta za biološka istraživanja, urađena DNK analiza. Specifične sekvence za Y hromozom potvrđuju da je u pitanju muškarac. Aleli Beogradske mumije ne razlikuju se od najučestalijih alela sadašnje humane populacije. Izuzetak je FESF-PS gen. Mumija je homozigotna za ovaj lokus i ima alele sa motivom od sedam ponovaka. Učestalost ovog alela u današnjoj humanoj populaciji je manja od 0,38%. Ipak, FESFPS gen spada u delove molekula DNK koji ne ostvaruju nikakvu biološku funkciju. Ovakvi geni se pri analizama uglavnom koriste za identifikaciju. Praktično govoreći, nema nikakve genetske razlike između Ijudi Ptolemejskog i našeg vremena - zaključuje dr Anđelković.

Beogradska mumija je jedina staroegipatska mumija koja se čuva u Srbiji. U odnosu na sve druge svetske mumije ona je jedinstvena upravo po svitku papirusa i veoma retkom izvodu iz Knjige mrtvih ispisanom na kovčegu. Egiptologija je matična oblast dr Branislava Anđelkovića, ali tek saradnja sa kolegama Beogradskog univerziteta i drugih institucija omogući će kompletno tumačenje mumije.


Beogradom su kružile razne priče o poreklu i nastanku mumije, jer do skoro je sve u vezi mumije podsticalo na najmaštovitija nagađanja. Otuda je utvrđivanje naučnih činjenica i demistifikacija ono što čini suštinu rada na Beogradskoj mumiji.

"Ponekad mi je za utvrđivanje podataka o mumiji, ali i drugim staroegipatskim eksponatima u Narodnom muzeju bilo potrebno pravo „detektivsko" umeće. Taj istraživački rad pretežno je obavljan u arhivama i bibiiotekama, od Beograda do Čikaga, Reći ću vam, na primer, da je grb familije Riđički, čiji pečatni otisak postoji na kovčegu mumije, identifikovan tek zahvaljujud staroj uljanoj slici na platnu, koju dugujem jednom njenom potomku sa Floride. „Detektivska" arheologija ujedno znači da sam u istraživanju ne samo krenuo bezmalo od nule, već da sam morao da eliminisem i postojeće netačne podatke. Prema dosadašnjim ,činjenicama", na primer, o poreklu dva staroegipatska kovčega iz Narodnog muzeja, izgledalo je da se radi o poklonu Čestera Bitija iz Londona, 1920. godine, da su kovčezi pripadali nekom nemačkom oficiru koji ih je pri povlačenju ostavio u Beogradu, te da su dar Direkcije Srpskih državnih železnica. Prema urbanoj legendi koja je kružila među starijim kolegama, kovčezi su služili za šverc suhomesnatih proizvoda!

Mi smo tek sada utvrdili da je kovčeg sa mumijom Narodnom muzeju poklonio Mokrinčanin Hadži Pavle Riđički od Skribešća 1888, a da je prazan kovčeg Neferrenepet poklonio jedan Somborac, kasnije čuveni pariski i njujorški galerista i antikvar, Ernest Brumer 1921, mada je, usled određenih nemilih okolnosti, formalni darodavac bila 1923. Generalna direkcija carina kaže dr Branislav Anđelković.


Kada su ovakvi eksponati u pitanju, uobičajena je praksa, kaže Andelković, da ukoliko nije poznato ime pokojnika, ekponati dobijaju ime po nekoj osobini, kolekciji kojoj pripadaju, po mestu odakle potiču, muzeju, ili gradu u kome se čuvaju.

"Poznat je crvenokosi predinastički „Džindžer" iz Britanskog muzeja, „Mumija iz Lidsa", zapravo mumija iz 21. dinastije u Muzeju filozofskog društva u Lidsu, PUM II mumija (skraćeno od Pensilvanijski univerzitetski muzej) i druge. Po istom principu su nazvani i važni staroegipatski nalazi kao što su čuveni Kamen iz Rozete, Kamen iz Palerma ili Torinski papirus. U želji da mumija iz Narodnog muzeja u Beogradu dobije svoj identitet, nazvao sam je " Beogradska mumija".
Dr Anđlković identitet dovodi u vezu sa poštovanjem i dostojanstvom, koje se ni smrću ne sme izgubiti.

"Pitanje identiteta je osnovno pitanje individue, nacije, biološke vrste, koje nastupanjem smrti ni u kom slučaju ne gubi aktuelnost. Naprotiv. Pomislite na mošti svetitelja, velikana ili naših sopstvenih počivših dragih osoba, porodice, prijateLja. Činjenica je da se u arheologiji ovo često previđa i da se zemni ostaci Ijudskih bića, dakle nekada živih osoba, pojedinaca sa imenom i prezimenom, ne tretiraju uvek sa dužnim poštovanjem. Ljudsko dostojanstvo i sopstveno pravo na privatnost svakako nisu ograničeni samo na život, već obuhvataju i veoma ličnu intimu smrti. Dozvolite mi da u tom kontekstu citiram Etički kod Međunarodnog saveta muzeja (ICOM), koji kaže da eventualno izlaganje Ijudskih ostataka u muzeju „treba uraditi sa puno takta i uz poštovanje Ijudskog dostojanstva". Lični identitet je, po mom mišljenju, važan deo tog dostojanstva. Drago mi je da mogu da saopštim da smo na samom pragu utvrđivanja pravog imena Beogradske mumije kaže Anđelković.


Naučni tim koji vrši ispitivanja mumije trenutno je u fazi tumačenja podataka dobijenih skeniranjem, kao i pripreme za izradu „virtuelne mumije", koja će se moći kompjuterski razmotavati. Uslediće rekonstrukcija lica, tako da ćemo videti i lik ovog staroegipatskog sveštenika. Ujedno, traju pregovori o ekstrakciji, razmotavanju, konzervaciji i restauraciji papirusa. Šta se sve saznalo ovim skeniranjem:

"Interesovale su me, pre svega, tačne dimenzije i položaj svitka papirusa, ali i neki elementi tehnike mumifikovanja, recimo postojanje veštačkih očiju i balsamernog reza na abdomenu. Kolega Rakočević, pravi mag radiološkog istraživanja, ako mogu da dodam, pozabavio se patološkim promenama na telu mumije, a sve ovo biće objavljeno u radu koji je u pripremi - kaže Anđelković.

"Moj domen interesovanja bio je "Egiptološki aspekt, ali ova mumija, ovaj nekada živi čovek, u svom dugom sporom snu balsamovane smrti, ima i mnogo drugih naučnih, kulturnih i civilizacijskih dimenzija, čiju koordinaciju i sintezu radim sa interesovanjem i punom naučnom pažnjom. Generacije koje dolaze imaće mogućnost da daju svoj sud i svakako urade revalorizaciju. Velike arheologije, a kad to kažem mislim i na egiptologiju, nema bez velikog strpljenja. Mnoge od analiza su kompleksne i vremenski zahtevne, a i sredstva za ispitivanje, nažalost, imaju svoj limit. Ako želimo da Beogradska mumija bude sačuvana i odgovarajuće prezentovana, moramo joj obezbediti neophodne uslove čuvanja, pre svega specijalnu vitrinu, kao i konzervaciju kovčega i kartonaže. Poseban izazov predstavlja tretman papirusa. Sve faze projekta bi trebalo da budu fimovane, a takođe predstavljene i u jednoj lepoj monografiji. U duhu dosadašnjih fascinantnih rezultata ja sam optimista i verujem da će ceo projekat biti realizovan u narednih nekoliko godina - završava dr Branislav Anđelković ovaj deo priče o Beogradskoj mumiji. Very Happy


_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Uto Nov 22, 2011 11:08 pm

TAJNA USKRSNJEG OSTRVA

Nijedan otok na svijetu nije toliko usamljen kao sto je Uskrsnji otok. Smjesten je u beskrajnom Pacifiku, nasuprot cileanske obale, ali je od nje udaljen vise od 4000 kilometara. Prvi otocki susjedi nalaze se na sjeveru, u Polineziji, i udaljeni su gotovo 3800 kilometara. Zbog toga se na Uskrsnji otok rijetko dolazi brodom, a avioni na jedinoj avionskoj linija iz Santijaga (Cile) polijecu samo dva puta sedmicno. U njima je tesko dobiti mjesto i karte se nerjetko rezerviraju i godinu dana unaprijed.

Pored karakteristicne usamljenosti, Uskrsnji otok krije i nebrojne tajne. O njegovoj prastaroj zagonetnoj proslosti gotovo se nista ne zna. Ali se zna da je na otoku zivio narod koji je imao svoj jezik, svoju kulturu i svoju povijest.


Stoljecima su otocani na posebnim dascicama strpljivo biljezili kronike svog vremena, ali su katolicki misionari, proglasavajuci ih “davoljim djelom”, sve unistili i spalili, namecuci gostoprimljivim otocanima svoja vajerovanja. Tako su zavrsili najdragocijenija svjedocanstva iz historije najmisterioznijeg otoka na svijetu.

Posjetioce Uskrsnjeg otoka najvise fascinira uobicajni prizor: svuda, duz kamenitih obala uzdizu se kameni dzinovi, “moai”, nerjetko i 22 metra visoke statue od otvrdlog vulkanskog kamenja. Ima ih ukupno 276 i ocigledno predstavljaju ljudska tijela sa duguljastim glavama, velikim usima i ovalnim ocima cije su bjeonjace pravljene od morskog sedefa. Osim toga, 53 kamena kolosa imaju na glavi i cudnovate crvene kamene sesire,

Niko danas ne zna tacno u koju su svrhu preci danasnjih stanovnika ostrva pravili "kamene bogove", niti koga su ti sutljivi kolosi uopste predstavljali. Po misljenju vecine istrazivaca, oni nikako ne predstavljaju otocane, jer tipicni oblik lica kamenih statua uopste ne odgovara njihovom obliku lica.


Da li su ti kipovi, koji kao da cuvaju Uskrsnje ostrvo, okamenjeni drevni astronauti, mozda portreti bica iz nekog stranog svijeta, iz dalekih zvjezdanih prostranstava, kako misli svajcarski pisac Erih fon Deniken? Postoji bezbroj teorija i bezbroj neuvjerljivih odgovora. Ipak, najnovija teorija koju su postavili americki naucnici, govori o njihovoj nevjerovatnoj slicnosti sa likovima sa statua, pronadenih u ruinama najstarijeg juznoamerickog grada Tiahuanakau. Ovaj grad u Andima, nalazi se u blizini legendarnog jezera Titikaka, u samom granicnom podrucju izmedu Perua i Bolivije, poznat je po cuvenoj Kapiji Sunca, najvrednijoj arheoloskoj ostavstini cije sifre i kodove znanost jos uvijek nije uspjela da desifrira.


Norveski istrazivac Tor Hejerdal to je 1947. godine i dokazao sa svojim splavom Kon-Tiki, napravljenom prema antickom uzoru da je moguce preploviti Pacifik. Prepustajuci se pacifickim vjetrovima i morskim strujama, Hejerdal je uistininu sa peruanske obale uspio stici do Polinezijskog otocja.

Najstarije legende najcesce govore o zagonetnim misionarima sto su stigli iz dalekih zvjezdanih prostranstava donoseci narodima Pacifika i Juzne i Srednje Amerike visoka znanja iz matematike, astronomije i graditeljstva.


SATELITSKI SNIMAK USKRSNJEG OSTRVA

Kako je ostrvo napusteno, ne zna se sa sigurnoscu. Ptrtpostavlja se da su provaljujuci u kamenolom vulkana Rano Raraku, ratnici su iznenadili radnike koji su tamo radili. Radnici su u kamenolomu strpljivo, pomocu bazaltnih pijuka i obsidijanskih dlijeta, odlamali komade vulkanske stijene, oblikujuci zagonetne 50 tona teske statue, po kojima je Uskrsnji otok postao cuven. Zahvaceni panikom, radnici su se razbjezali ili bili pobijeni. l danasnji posjetioci Uskrsnjeg ostrva mogu da vide nered na tom drevnom radilistu koje je u panici napusteno. Razbacane unaokolo desetine dzinovskih, delimicno cijelih i do kraja isklesanih kamenih statua, od kojih je jedna duga cak 25 metara!

lako su se – ako prihvatimo ovu teoriju - najzesce bitke vodile u blizini planine Poike, krvavi je gradanski rat raspinjao tajnoviti otok od pocetka 18. do pocetka 19. stoljeca. Na kraju, kada su se utihnule ratne trube, mogao se sagledati sav uzas koji je protutnjao otokom: prezivelo je samo nekoliko hiljada ljudi.


RAPA NUI RATNICI

Otkuda tako strasni ubilacki izliv medu ljudima koji su stoljecima dijelili truncicu usamljene zemlje u Juznom Pacifiku, velicine samo 120 kvadratnih kilometara? Ovo pitanje je dugo mucilo mastu istrazivaca i povijesnicara. Moguce je da je jedan americki antropolog, Dz. Gil (G. Gill), sa Sveucilista u Vajomingu, najzad nasao odgovor i rijesio staru zagonetku. Gilovi prvi nalazi poticu iz 1981. godine, kada je na ostrvu rukovodio medunarodnim timom arheologa i istrazivaca. Krecuci se dzipovima i na konjima, Gilova grupa je iskopala nekoliko hiljada kostiju iz starih grobnica - ahua - kamenih grobova nalik na bunkere, od kojih su neke duge i do 90 metara. Izgradene su daleko prije dolaska prvih europskih posjetilaca - holandskih moreplovaca - iskrcanih pocetkom 18. stoljeca.

Prasnjave kosti - ostaci vise od 200 pojedinacnih ljudskih skeleta - bile su izmjerene, ispitane X-zracima i klaslficirane u terenskoj arheoloskoj laboratoriji koju je Gil postavio na otoku. Slijedecih su godina slozenija znanstvena istrazivanja nastavljena u jednoj muzejskoj laboratoriji u Cileu, zemlji kojoj danas pripada otok tajanstvenih kamenih strazara.

Nalazi ukazuju na izrazite razlike u oblikovanju casice koljena kao i karlicnih kostiju kod razlicitih uzoraka stanovnistva. To je Gila dovelo na Ideju da su Uskrsnji otok morale naseljavati bar dvije razlicite grupe stanovnika. Prema tradicionalnim vjerovanjima, antropolozi smatraju da su prvi stanovnici ostrva dosli sa Polinezijskog otocja. Da li su putnici iz Juzne Amerike takode mogli da budu dio prvobitnog stanovnistva? (Gil primecuje da je kamenje koristeno za izgradnju “ahua” po konstrukciji i ostalom bilo iste elegancije kao i zidovi drevnih kamenih gradevina u peruanskim Andima).


Krajnje kontroverzan, Gilov rad jos ne predstavlja zaokruzenu cjelinu. Ispitivanja se nastavljaju u Sjedinjenim Drzavama, uz koriscenje statistickih metoda usmjerenih na to da se „kartiraju" grupe kojima kosti pripadaju. Rezultati treba da potvrde ili jednom zauvijek obore teoriju koju je prvi predlozio norveski istrazivac Tor Hejerdal nakon svije dramaticne plovidbe na splavu “Kon Tiki”. Prema Hejerdalu, izmedu 500. godine (kada su, po njemu, Polinezani stigli na nenastanjeno ostrvo) i ranih 1700-ih godina, stanovnici juznoamericke obale u velikom broju broju pristizali iz Perua, udaljenog vise od 4.000 kilometara.

Grandiozne ostrvski kamene statue slicnije su statuama nadenim u Peruu nego bilo cemu u Polineziji. Postoje dve grupe tih statua. U jednoj grupi svaka statua ima jasno ocrtane oci (prvobitno sa umetnutim skoljkama i koraljima), i svaka je pokrivena cilindricnim sesirom od crvenog bazalta. One su bile postavljene na “ahue” i sve su bile okrenute ka kopnu. Drugi “moai” bili su bez ociju i sesira i pocivali su na strminama tri otocka vulkana.


Pretpostavljajuci, dakle, da su Peruanci jednom zakoracili na Uskrsnji otok, oni su mogli doci u ostar sukob sa vec, ustanovljenom polinezijskom kulturom. Gil smatra da su veoma izrazene kulturne razlike, prenapucenost i ugnjetavanje na kraju doveli do gradanskog rata. Konacni udarac ostrvu dat je 1862. kada su se pljackasi, sa sedam peruanskih brodova iskrcali i odvukli hiljadu ljudi, ukljucujuci celokupnu inteligenciju - ljude koji su jedini znali da citaju lokalno pismo. Zarobljenici su postali robovska radna snaga u paklu peruanskih guano nalazista.

Danas Uskrsnjim otokom upravlja Cile, koji ga je prisvojio 1868. godine. Broj stanovnika krece se oko hiljadu. Da se nekim slucajem nije dogodilo da se bijeli misionari iskrcaju na otok ciji su stanovnici bili beskrajno dobrohotni i gostoprimljivi, danas bi, vjerovatno, kulturni svijet imao jasniju sliku o proslosti danas mozda najtajanstevijeg otoka na svijetu. Pored jezika, svojih vjerovanja i zagonetnih rituala, stanovnici Rapa Nuia, kako su nazivali svoje ostrvao, imali su i svoje pismo. Svoje hronike pisali su na drvenim tablicama. Upravo te “rongo-rongo” tablice ispisane tajanstvenim slikovnim pismom, bezdusno su unistili prvi katolicki misionari, a ono malo sto ih je igrom slucaja, “prezivjelo” kulturni genocid dosljaka, stoljecima je drazilo znanstvenike i istrazivace, koji su pokusavali da ih desifriraju. Nisu uspjeli, i zbog toga sto na otoku, zbog cestih pljacki i odvodenja otocana u roblje, na kraju, nije ostao niko pismen!


RONGORONGO TABLICA

Poznato je da stanovnici niti jedno drugog polinezijskog otoka nikada nisu imali pisani jezik. Odakle je to pismo stiglo na Rapa Nui? Kada bismo to znali, nesumnjivo bismo u rukama imali kljuc rjesenja drevne zagonetke vezane za tajanstvenu proslost Uskrsnjeg ostrva?

Prema prastaroj legendi, koja se i danas moze cuti u ovom dijelu svijeta, prvi kralj, Hotu Matua, stigao je na ostrvo nepoznatog dana i iz nepoznatog odredista. Zajedno sa njim doplovila su dva broda puna doseljenika. On je, navodno, sa sobom donio pismo i 67 rongo-rongo tablica. Mnogo vise ih je, dakako, izradeno kasnije, ali poslije 1862. godine, kada su zajedno sa ostalim u roblje odvedeni i najuceniji otocani, na Uskrsnjem otoku nije bilo domorodaca koji su znali da tumace i citaju rongo-rongo tablice.

Danas je ostalo jos samo dvadesetak tablica. Urezani znaci pokrivaju obe strane tablica, koje su napravljene od specijalnog drveta (toromiro drvo ostrvskog porijekla). Tekstovi su ispisani u neuobicajnom stilu, takozvanom “boustrophedonu” (grcki „volovska staza"): ako prvi red ide s lijeva na desno, drugi ide s desna na lijevo i odozgo nadolje. Tako se tablice moraju stalno okretati da bi se mogle citati.


Prvi pokusaj da se tablice skupe i desifriraju, ucinio je tahicanski biskup Jausen 1870-ih godina, ali nije imao mnogo uspeha. Otocani koji su toboze mogli da citaju tablice, protivrijecili su jedni drugima. Njemacki znanstvenik T. Bartel, poceo je 1950-ih godina da koristi moderne kriptografske tehnike kako bi desifrirao rongo-rongo tablice. Neki misle da je dobrim dijelom uspeo. On je identificirao 120 razlicitih piktograma, koji se mogu kombinovati u hiljadu slozenih rijeci. Izgleda, medutim, da sacuvane tablice nisu od velike koristi za odgonetanje misteriozne proslosti otoka. Ukoliko su tacni, Bartelovi prijevodi, naime, ukazuju na to da tablice sadrze samo ritualne i religiozne pjesme. Very Happy




Poslednji izmenio Gretta dana Uto Apr 17, 2012 12:54 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od bojdzo taj Pet Jan 13, 2012 8:42 pm

Link ne valja.

bojdzo

Broj poruka : 1
Points : 3
Reputation : 0
Datum upisa : 04.01.2012

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Pet Jan 13, 2012 11:25 pm

Koji link? Ja vidim sve slike.

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Pon Feb 06, 2012 1:17 pm

MALTESKI HIPOGEUM


Dugo su egipatske piramide smatrane najstarijim arhitektonskim monumentima. Ipak, najraniji neolitski hramovi na Malti su stariji za oko hiljadu godina od navodnog datuma izgradnje cuvenih piramida u Gizi.


Ogromni kameni blokovi, teski desetine tona, koristeni su za izgradnju hramova. Moderni alati i tehnike bi i danas imale nepremostivih poteskoca da izgrade nesto slicno. Kako su ovi tereti pokretani prije 5-6.000 godina, ostaje misterija.

Prvi hramovi, kao na primjer Gantija u Gozo-u, nisu imali posebnih ukrasa. Oni kasniji, recimo Hagar Qim, bili su izgradjeni od blokova koji su vrlo precizno pristajali jedni uz druge i pri tome su bili posebno ukraseni. Pomenimo da ne postoje arheoloski nalazi metalnih predmeta ili alata na Malti tog doba.


Podzemni sistem hramova nazvan Hal Saflieni, ili poznatiji kao Hypogeum, je posebno interesantan. Kada je 1902. (ponovo) predstavljen svijetu, izazvao je senzaciju u arheoloskim krugovima. Hramovi i podzemne odaje su bukvalno urezane u kamenito podzemlje. Tu su pronadjene kosti preko 7.000 ljudi i stoga se smatra da je Hypogeum zapravo velika grobnica.

Svi tragovi misterioznih “ ljudi” koji su izgradili Hypogeum odjedanput nestaju oko 2.000 godine prije nove ere. Jednako cudni su i tragovi kolica na kamenim putevima na Malti davno prije otkrica tockova.

Hypogeum je jedan od najimpresivnijih objekata na UNESCO-voj listi i u objasnjenju se kaze da je rijec o “ ... ostavstini kulture s kojom se ne moze porediti nijedna druga na Mediteranu “ i da se radi o “ ...jedinstvenoj epizodi u evoluciji covjecanstva “.


Megalitski objekti na Malti su poznati jos iz 16 veka, kada su vitezovi reda St. John prvi put posjetili ostrvo. Od tada pa u sledecih 400 godina se smatralo da su hramovi ostavstina mitske rase giganata.

U zvanicnim lokalnim istorijskim knjigama, ovi objekti se ovako objasnjavaju : “ ... Negde oko 3.600. godine pre nase ere, nesto posebno se pocelo desavati malteskim mirnim zemljoradnicima. Njihova kultura postaje izolovana od pradomovine, Sicilije... Od jednostavnih zemljoradnika, preistorijski Maltezani se razvijaju u visokokvalifikovane graditelje i inzinjere koji stvaraju pravi talas megalitskih hramova i pogrebnih mesta duz ostrva... Neolitski ostrvljani nisu usvojili kulturne ideje svojih suseda niti su na njih uticali...”


Ipak, ovakva povrsna objasnjenja ne mogu zadovoljiti iole ozbiljniju proveru.

Premda je Hypogeum toliko jedinstven, ipak su samo ulazne prostorije bile povremeno otvorene za javnost. Tacnije, dugi niz godina tokom 20. veka bio je zatvoren za javnost pod izgovorom “radova na konzervisanju“.


U januaru 1999. Slaw Law obavestava o mrezi tunela i podzemnom svetu poznatom kao “Hypogeum Hal Saflieni“. Nadalje tvrdi da je zabelezen niz tajanstvenih nestanaka u podzemnim lavirintima i da je kroz istoriju cinjeno sve da se o ovim objektima sto manje zna.

Drugi izvor, “National Geographic Magazine“, u broju od avgusta 1940. donosi clanak Ricarda Waltera pod nazivom “Wanderes Awheel in Malta“, u kome se tvrdi da je “Malta, uzduz i popreko, probusena mrezom tunela i hramova. Moguce je, ispod zemlje, proci sa jednog na drugi kraj ostrva... Ipak, vlada je zatvorila sve ulaze. Navodno, razlog je nestanak grupe ucenika sa nastavnicom koji su usli u podzemni lavirint i nikad se nisu vratili.”


1998. nemacki istrazivac Werner Betz je pisao svoju novu knjigu o Hypogeum-u o kome je dosta mesta nasao za malteske vladine predstavnike koji su davali sumnjiva objasnjenja, puna kontradikcija, o istrazivanju i ponovom otvaranju Hypogeum-a.


Very Happy

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Ned Apr 15, 2012 4:56 pm

PODVODNE RUŠEVINE PORED JAPANA


U dubinama Japanskog mora, u blizini ostrva Okinava, Una i Tajvan otkrivene su izuzetno neobične i tajanstvene ruševine.Pronađene su ostaci ogromnih građevina od precizno isklesanog kamena, čija je starost procenjena na čak 12.000 godina, što znači da su nastale još 10.000 pre Hrista.

Mnogi u Japanu veruju da su u pitanju ostaci tajanstvenog, izgubljenog kontinenta koji japanska narodna tradicija naziva Onogorodžima.Po njihovom predanju, taj kontinent je isto kao i legendarnu Atlantidu, progutalo more.Drugo mišljenje je, da je u pitanju mitski kontinent Mu, kolonija izgnanika iz Atlantide, oni koji su se po legende pobunili protiv vlasti u svojoj zemlji.I Mu je po legendi, takođe, nestao u moru.


Ovaj nevjerovatan megalit otkrio je jedan sportski ronioc 1995 god. kada je zalutao izvan dopuštene granice Okinawske obale. Obuzelo ga je strahopoštovanje kada je otkrio kamenu strukturu na morskom dnu prekrivenu koraljnim formacijama. Njegove fotografije uzrokovale su veliku senzaciju nakon što su dan kasnije objavljene u Japanskim novinama. Daljnja istraživanja su vodili timovi stručnjaka i ubrzo otkrili druge predstavnike drevne podvodne civilizacije.

Zanimljiva stvar o ovoj masivnoj kamenoj građevini je da je imala strop načinjen od prekrasno postavljenih kamenih blokova sličnih arhitektonskom stilu građevina Inka civilitacija. Rasprave oko ruševina dovedene su u vezu s prapovjesnom domovinom civilizacije. Mjerenje ruševina zahtjeva puno vremena i vještine zbog grubih oceanski struja.


Više puta je pokušavano da se utvrdi da li je to delo prirode ili veštačka tvorevina nastala ljudskom rukom.Tek 2000. godine mesto je proglašeno arheološkim lokalitetom, a rukovodstvo nad istraživanjima preuzeo je Masaki Kimura, koji je tada bio docent okeanografije na univerzitetu u Rjukju. Istraživanja su potvrdila da se radi o građevini digaćkoj oko 200 metara, širokoj 150 i visokoj 20 metara. Postoje rukom klesana stepeništa, ispod temelja nalazi se nakadašnji sistem za drenažu, a nađena je i glava (na slici dole) koja je vrlo slična sa glavama sa Uskršnjih ostrva ! Veoma važan nalaz su znaci isklesani u kamenu, sasvim slični piktogramima na još nedešifrovanoj steli sa Okinave. Bilo je više nego očigledno, da su kameni blokovi ostaci civilizacije koja je postojala davno pre zvaničnih naučnih tvrdnji i da je civilizacija koja ih je gradila raspolagala sa vrlo naprednom tehnologijom.To su fino obrađeni kameni blokovi koji formiraju bočnu stranu piramide sa hramom na vrhu.


U jesen 1995. godine, pronađene su još tri lokacije sa podvodnim građevinama, hramovima, trgovima, stepenicama, putevima, stiliziranim likovima morskih životinja.Između 1995. i 2005. godine pronađeno je još osam novih podvodnih nalazišta na potezu između Japana i Tajvana.Najveća podvodna struktura koja je dosada otkrivena nalazi se u blizini otoka Yonaguni na 35 metara dubine. Ova građevina je dugačka 80 metara, široka 30 metara i visoka oko 15 metara.Tu su takođe i kameni putevi i raskrsnice koji povezuju podvodne građevine koje se nalaze između ovog ostrva Yonaguni i dva ostrvceta, Kerama i Aguni.

Kada je nastala piramida i svi ovi objekti? Kada ih je prekrilo more? O koliko se ovde dalekoj prošlosti radi i ko je bila misteriozna civilizacija koja je sve ovo izgradila u 'vremenu koje je bilo pre vremena'? Dokazi govore o tome da je zadnje ledeno doba bilo pre 0ko 11.500 godina i da je tada došlo do topljenja velikih količina leda. Zbog ovakvog velikog topljenja, nivo mora se na nekim mestima na Zemlji popeo za preko 100 metara i tako potopivši na kopnu sve što je bilo u tom opsegu.Pretpostavlja se da je to bio slučaj i sa ovim kompnom kod japanske obale.


Very Happy


_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Ned Jun 17, 2012 8:33 pm

KALENDAR MAJA

Da bi se prodrlo do najčudnijeg, najnerazumljivijeg, biće potrebno operisati brojevima koji izazivaju vrtoglavicu. Sistem brojeva Maja bio je sasvim jednostavan: za jedinicu stavljali su tačku, za dvojku dve tačke, i tako daIje. Za peticu stavljali su crticu, za šesticu crticu i iznad nje jednu tačku, za brojeve od sedmice do devetke stavljali su iznad crtice dve, tri, četiri tačke, sve do desetke, za koju su stavljali dve crtice. Sve do broja petnaest, kojije obeležavan trima crticama, stavljali su tačke iznad dveju crtlca. I tako do devetnaest. Nula je prikazivana kao stilizovani puž. Nije daleko od Morzeove azbuke i izgleda ovako:


Da i dalje ide ovako jednostavno, bilo bi lako, ali Maje nam nisu ostavile ništa od svojih znanja, pa tako ni višu matematiku. Poredjednostavnih redova brojeva sličnih Morzeovim znacima pisali su stotine glifa s brojevima i glavama bogova, koje su svaka za sebe predstavljale neku brojčanu vrednost. Ovaj zamršeni deo aritmetike Maja shvataju samo specijalisti posle dugogodišnjeg studiranja.


Mi računamo decimalnim sistemom, koji smo izveli prema naših deset prstiju. Maje su operisale sa dvodecimalnim sistemom, odnosno vigesimalnim sistemom (lat: vigesimus -dvadeseti). Prvi stupanj teškoća već se nazire. Ako iza "1" stavimo "0" dobijemo 10, ako stavimo dve nule, dobijemo 100, i tako redom potenciramo deseticu. Nula iza jedinice od Maja ne daje "10". Majama je jedna "1" plus jedna "0" značila tačno ono što stoji: "l" i "O", tj. jedan i ništa. Naši brojevi se čitaju s desna na levo, svako sledeće mesto brojke izražava u tom nizu veću potenciju broja. 4327 znači - sedam je-dinica, dve desetice, tri stotine, četiri hiljade.

Dolazimo do sledećeg problema. Maje su pisale brojeve u vertikalnim kolonama odozdo prema gore, pri čemu je u svakom višem redu, vrednost postajala veća za potenciranu dvadeseticu. To bi izgledalo ovako:

64000000 - 3200000 160000 8000 400 20 1

Otišlo se predaleko? Ni u kom slučaju, jer su potvrđeni brojevi do 1 280 000 000. Broj "20" se pisao ovako: u donjoj koloni Maje su ispisivale jednu nulu, i ona je značila "ništa.jedimca", u sledećoj, višoj koloni, stajala je jedinica za 'jedna dvadesetica'. Broj "40" pisao bi se s nulom u najnižem redu i sa dve tačke iznad nje, što bi značilo "dva puta dvadeset". Objasnimo to na primerima:




Ovaj način pisanja je jednostavniji od svega što je izmislio Stari svet. Ni Rimljani ni Grci nisu poznavali vrednost "nula". Rimljani su pisali brojke slovima, pa je 1848. izgledalo MDCCCXLVIII. Takvi redovi slova nisu se mogli niti potpisivati niti sabirati, niti je s njima bilo moguće deljenje i množenje. Za ove računske operacije nedostajala je po svom pronalasku genijalna nula, koja ima svo je nezamenjivo značenje u decimalnom i u vigesimalnom sistemu. Evropljani su preuzeli nulu tek oko 700. godine nase ere od Arapa, koji taj pojam duguju Indijcima, a ovi su veštinu računanja učili od "bogova".


ZUPČANICI VREMENA

U samom središtu prestonice Maja, u gradu Čičen Ica, nalazi se "hram sa hiljadu stunbova", na cijoj ivici u pronadjeni zupcanici - delovi kalendara.


Hram sa hiljadu stubova



Ostaci kalendarskih zupcanika


Koliko je jednostavan i razumljiv sistem brojeva, toliko je za razumevanje komplikovan kalendar Maja. Njemu su se stari Indijanci pasionirano posvećivali, jer su bili opsednuti idejom o merljivosti vremena. Kalendar je regulisao život Maja sve do najskrovitijih kutaka njihove egzistencije. On je određivao religiozne svečanosti, davao je koordinate njihovim monstruoznim građevinama, fiksirao je aspekte njihove budućnosti. Kalendar je uređivao tok svih stvari koje su se ponavljale i obezbedivao vezu sa kosmosom.

Najmanja jedinica u kalendaru bio je mesec sa 13 dana. Zamislimo jedan mesec Maja kao mali zupcanik sa 13 zubaca, u kome su ugravirane cifre od 1 do 13: Godinaje imala 20 takvih meseci sa 13 dana, a svaki mesec je nosio ime jednog od bogova:

1 Imix
2 Ik
3 Akbal
4 Kan
5 Chicchan
6 Cimi
7 Manik
8 Lamat
9 Muluc
10 Oc
11 Chuen
12 Eb
13 Ben
14 Ix
15 Men
16 Cib
17 Caban
18 Eznab
19 Cauac
20 Ahau

Za 20 meseci postoji veliki zupčanik sa 20 zubaca, na kojima se nalaze imena sa ove liste. Ako se sada manji zupčanik stavi u onaj veći i okreće po njegovim zupcima, dobija se (13x20) godina od 260 dana.


Zanimljivost lezi u tome što se nijedan od imenovanih dana u godini ne može ponoviti. Kako to? Mali točak startuje na poziciji "l", veliki kod imena Imix - to bi za Maje trebalo da znači: danas je l/Imix. Sledeći dan je 2/Ik, a za-tim dolazi 3/Akbal i tako dalje. Kada se pozicija "13", na malom zupčaniku, poklopi s imenom "Ben" sledi 12 novih krugova koji opet počinju sa l/Imix. Veliki zupčanik, sa svojih 20 imena, pravi 19 krugova; posle 13/Ben sle-de l/Ix, 2/Men, 3/Cib... Ukupno se dobija 13 obrtaja ciklusa od 260 dana, koje su Maje na-zivale Tzolkin. Tzolkin je bilasveta godina, godina bogova, u kojoj su se održavali svi sveti rituali. Do sada se nije moglo objasniti kako su Maje došle do ritma od 260 dana.

Poštoji Tzolkin pružao samo religiozne podatke i nije navodio nikakve instrukcije za godišnja doba, pa prema tome ni za poljoprivredu, Maje su za to koristile drugi kalendar, koji se zvao Haab, suncani kalendar a 365 dana. Kod brojanja dana ovog kalendara koiste se kontinuirani brojevi do 19 i 18 meseci po redosledu: Pop, Uo, Zip, Zotz, Zec, Xul, Yaxkin, Mol, Chen, Yax, Zac, Ceh, Mac, Kankin, Muan, Pax, Kayab, Cumku. K tome dolazi i mesec Wayeb ili "nesrecni dani", to je prestupni mesec sa samo 5 dana.


U Haab-u se dani oznacavaju ovako:


Haab i Tzolkin kalendar se odnose tako jedan prema drugm, da posle svakog kalendarskog kruga (svakih 52 haab godine). Datum 8 Cumku (Haab) se oznacava isto kao datum 4 Ahau (Tzolkin). Maje su negde u vreme osvajanja od strane Spanaca presli na oznacavanje dana od broja jedan, tako da Haab godina pocinje sa 1 Pop i zavrsava a 5 Wayeb. Kada se ovih 18.980 dana podeli s 365, dobijaju se 52 godine - ciklus kalendara Maja! Godina bogova Tzolkina imala je 260 dana. Ako se 18.980 podeli sa 260, dobija se 73. Tako imamo dva ciklusa kalendara Maja, jedan od 52 nedelje zemaljske godine sa 365 dana, a drugi od 73 nedelje godine bogova sa 260 dana. Za ovaj period od 18.980 dana, istraživači Maja koriste pojam "kalendarski krug". to je samo jedan potez koji određuje život Maja.

Tzolkin i Haab daju zajedno vremenski raspon kalendarskog kruga od 18.980 dana ili 52 godine. Zupčanik je manji za samo 160 dana od Haab-zupčanika, koji ima 365 zubaca. Haab-zupčanik se, prema tome, okrene za 52 godine samo 52 puta, dok Tzolkin Haab - zupčanik sa 73 obrtaja mora požuriti, da bi ostao u turnusu. Za 52 godine, međutim, svaki točak ispuni zadati plan:

52x365 = 18.980 dana 73x260 = 18.980 dana

Tzolkin je bio ritualni kalendar, kalendar bogova, bez neke praktične vrednosti: 73 božje godine odgovarale su pedeset dvema go-dinama na Zemlji. U periodu od 52 godine, prema razjašnjenim glifama, određeni bogovi pojavljivali su se deset puta na nebeskom svodu, a svake 53. godine postojao je strah od povratka ovih "strašnih kreatura". Ako su se bogovi mogli videti na nebeskom svodu deset puta za 52 godine (=18.980 dana), onda su se, logično, mogli videti po jedanput svakih 5,2 godine(=1.898dana). Medjutim, šta se, prema tome, svakih 5,2 godine (ili 1.898 dana) pojavljivalo po jedanput na nebu? Radoznali istrazivači ispitali su podatke o putanjama planeta našcg Sunčevos sistema i došli do zbunjujuće konstatacije:


Ako se tako posmatra, kombinovanjem božanskog kalendara, Tzolkina, i Zemaljskog kalendara, Haaba, dobija se datumkoji nije slučajan; naime, onda svi datumi određuju tačnu putanju planete X. Osim toga: na desetoj potenciji sa 18:980 dana (= 52 godine) ovakva kombinacija fiksirala je idealnu poziciju planete X u odnosu na Zemlju. Toga utvrđenog dana su se zemaljska deca plašila povratka bogova. Tako se, pre isteka kalendarskog ciklusa, među Majama širio veliki strah i zato se svake 52 godine, nebo posmatralo krajnje pažljivo i sa mnogo straha, jer se očekivao povratak bogova Kukulkana i Kecalkoatla. Podudaranje datuma iz božanskog kalendara Tzolkin i zemaljskog kalendara Haab na 18.980. dan, najavljivalo je opasnost.

U suštini, kalendar Maja mnogo je komplikovaniji od onoga što se vidi kada ga pokušamo pojednostavljeno objasniti. Naime, Maje su, sa neshvatljivom preciznošću, utvrdile da kružna putanja Zemlje oko Sunca traje 365,242129 dana; one su znale da jedna godina traje duže od 365 dana, da je njihov kalendar zbog toga bio svakih nekoliko godina netačan i da g je trebalo doterivati. Ova odstupanja koriguju se u našem gregorijanskom kalendaru svake četiri godine prestupnom godinom, koja februaru dodaje 29. dan i koja onima što su rođeni na ovaj nezgodan dan, dopušta da proslavljaju rođendan tek svake četiri godine.

Maje nisu tako jednostavno regulisale svoj kalendar! Sledeći zamršene matematičke proračune, dodavale su svake 52. godine 13 dana, da bi zatim opet svakih 3.172 godine oduzimale 25 dana. To je imalo smisla, jer je njihov kalendar bio najtačniji kalendar na svetu: on je odstupao od tačne astronomski proračunate dužine jedne godine, odnosno od putanje Zemlje oko Sunca, sasvim minimalno.

Radi upoređenja: Julijanski kalendar (važio je do 1582. godine nase ere) sadrzi 365,250000 dana. Gregorijanski kalendar (važi od 1582. godine nase ere), sadrzi 365,242500 dana. Kalendar Maja sadrzi 365,242129 dana. Apsolutno astronomsko
izračunavanje godine sadrzi 365,242198 dana.


Maja kalendar

Neki kalendar ima smisla samo onda ako počinje kakvim određenim referentnim datumom. Nulti datum našeg kalendara, to jest, kalendara zapadnog sveta, je godina rođenja Isusa Hrista. Muslimani računaju vreme od prelaska Muhameda iz Meke u Medinu (622. godine nase ere). Stari Persijanci računali su "od pocetka sveta". Šta je, međutim, bio nulti datum od kojega je počeo kalendar Maja? Ovaj veliki znak pitanja kvario je proucavanja mnogim generacijama istraživača. Složili su se, ipak, u tome da brojanje počinje od sudbonosne uvodne glife 4 Ahau 8 Cumbu, koja se ponavlja svake 52 godine, jer ona stoji na početku svih kalendarskih računanja.

Međutim, kako treba datirati ovaj 4 Ahau 8 Cumba? Do 1972. godine biloje ništa manje nego 16 raznih pretpostavki o tom nultom datumu. Računalo se, mučili su se čak i kompjuteri, da se utvrdi koji bi se datum kalendara Maja mogao slagati sa kojim datumom našeg kalendara. Naučnici se još uvekvrte u krug, po tom pitanju. Profesor Robert Hensling, postavio je nultu tačku na početak juna 8.498. pre nase ere. Njegov kolega Arnost Ditrih pojavio se, uz pomoć algebarskih jednačina, sa više mogućnosti koje se sve, međutim, vrte oko 3.000. godine pre nase ere. Svetski poznat specijalista za narod Maja, profesor Herbert J. Spinden, prepirao se sa svojim ništa manje poznatim kolegom Džonom E. S. Tompsonom: Spinden je postavio nulti datum tačno na 14. oktobar 3.373. pre nase ere, dok je Tompson taj datum fiksirao 260 godina kasnije, na 11. avgust 3.114. pre nase ere. Da istraživanja Maja nisu pošla od Tompsonovog datuma, najavio je svojim mišljenjem Amerikanac Volmere, koji je kazao kako je jasno da je nulti datum bio 16. septembra 3.606. pre nase ere. Pošto pretpostavke idu od 8.000. do 3.000. godine pre nase ere, dakle, protežu se na period od 5.000 godina, naucnici su se složili barem u jednome, da taj nulti datum ni Majama nije bio preterano dalek. Dakle, zašto Maje nisu naslednicima nepoznate prošlosti pokazale fiksni početak svoga kalendara? Mora da se njihovim ranim precima desilo nešto neobično važno u tom nultom času. Do sada se na svetu nije pojavio nijedan kalendar za koji bi njegovi autori odredili neki poseban dan kao početak.

Prisetimo se reduktora sa tri zupčanika, iz koga se dobija kalendarski krug od 18.80 dana ili 52 zemaljske godine. Dodajmo sada, još i četvrti zupčanik, čiji početni datum stoji na 4 Ahau 8 Cumhu. Stručnjaci nazivaju taj četvrti zupčanik "dugobrojanje", i to je sasvim dobar nazi, jer se obrtajima četiri zupčanika dobijaju ciklusi od miliona i milijardi godina. Groteskni vremenski periodi? Sigurno, ali Maje su operisale još većim brojevima: jedan Kinchiltun odgovaro je 3.200.000 Tun, a jedan Alautun čak 64.000.000 Tun, a to je bilo, rečju i slovom, 23.040.000.000 dana ili 64.109.589 godina. Nezamislivi brojevi, ali brojevi sa kojima su Maje stvarno računale. Neki natpisi idu do 400.000.000 godina unazad.


Američki arheolog Silvamis Grisvold Morley (1883-1948), istraživač u Jukatanu i pronalazač grada Uaksaktuna u Meksiku, čudi se i sledećem umeću Maja: "Stare Maje umele su svaki datum svoga kalendara odrediti s takvom preciznošću da se on mogao ponoviti tek posle 374.440 godina - dakle, duhovni podvig za svaki hronološki sistem starijeg ili novijeg porekla".

Međutim, kako se mogao iz gigantskih ciklusa kalendara izvući neki sasvim odredem dan? "Zupčanici vremena" omogućavali su to, jer svaki dan u toku 374.400 godina nosio je drugu oznaku, i to za 136.656.000 dana! Istraživac Maja, Rafael Girard, odlikovan visokim priznanjima, koji je svoj život posvetio istraživanju Maja i koji je živeo među Indijancima, konstatuje: "Na području matematike, hronologije i astronomije Maje su nadmašile ne samo sve američke narode nego i čitavu civilizaciju Starog sveta". Ono što se saznalo na osnovu istraživanja, poklapa se sa izjavama mudrog sudije, Hopi-Indijanca iz Arizone, Belog Medveda: vreme je Majama značilo cenu večnosti. One su mogle da odrede trenutke prošlih događaja, zapletenih duboko u mračnim bunarima pradoba, sa takvom tačnošću, kao što su se obrtali zupčanici vremena sa podacima merljivim kasnije u budućnosti. Takvi događaji, koji su bili negde u budućnosti predstavljali su za Maje vraćanje boga Kukulkana, a za Acteke povratak boga Kecalkoatla.

Vremenski period od početka prošlosti, u kojoj još nisu živele Maje, do epohe u kojoj je naučno potvrđena njihova egzistencija seže, prema tačnom kalenaru, kroz milione godina. Nema odgovora na pitanje zašto su Maje računale, mislile i planirale u takvim vremenskim dimenzijama. Za njihov svakodnevni život, na primer za poljoprivredu, nije valjao beskonačni kalendar. Vreme bez početka i kraja moglo je imati značaja samo ako su ciklusi pred-viđali događaje koji su se kroz hiljade ili stotine hiljada godina ponavljali i zato su se morali na njih podsećati uz pomoć kalendara. Prema mom mišljenju, veoma čudni, veoma iznenađujući kalendarski ciklusi imaju iole ubedljiv smisao samo sa tog aspekta.

Very Happy

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Gretta taj Pet Jun 29, 2012 7:56 pm

ČUDNO KAMENJE


Neuobičajeni kamen koji u sebi sadrži metalnu šipku pronašao je istrazivac Zhilin Wang. On je pronašao ovaj kamen prilikom terenskog istraživanja na području Mazong planine koja se nalazi na granici pokrajina Gansu i Xijiang u Kini. Kruškolik kamen je crne boje i izuzetno težak. Dimenzije su mu oko 8 x 7 cm i težak je 466 grama. Najviše iznenađuje unutrašnji deo kamena u kome se nalazi nešto kao metalna traka sa jasnim navojima. Postoje mnoge hipoteze o formiranju ovog kamena, ali sve izgleda neverovatno. Kao da je metal sa navojima čvrsto zatvoren u crnom kamenu.



Ovaj kamen na slici ispod, je iskopan u COSO planinama, u Kaliforniji. Jedan od tih komada stene sadrži unutar sebe ostatke neke vrste uređaja. Ovaj kamen formira kućište u obliku cilindra od čvrstog belog porcelana ili keramike, a u središtu cilindra je dva milimetra siroko sjajno metalno jezgro. Takođe, oko keramičkog cilindra su prstenovi od bakra, uglavnom korodirani. Ovo sve deluje kao tanak ekser zabijen u kamen, ali stena, u kojoj je ovo pronađeno, bila je datirana na oko 500.000 godina starosti. Osobe koje su tada proizvele takvo nešto, morale su da poseduju naprednu tehnologiju!


Very Happy

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: PITANJA BEZ ODGOVORA

Počalji od Sponsored content Danas u 4:50 am


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu