PLAVI FORUM

KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Čet Avg 08, 2013 11:12 pm

NOVI TIP ZVEZDE - ZVEZDA KOJA JEDE ZVEZDE

Profesor Joel Kastner (Rochesterski tehnološki institut, SAD) pomoću podataka iz nasine opservatorije Chandra, je našao dokaz za postojanje novog tipa svemirskog objekta - Kanibalske zvezde. Ovaj astronom je otkrio kanibalsku zvijezdu (BP Piscium) koja je doslovno progutala jednu od susednih zvezda i pomoću tog materijala počela je da stvara sistem planeta. Navedenu zvezdu astronomi proučavaju poslednjih 15 godina ali  im dosada nije pošlo za rukom da otkriju zašto dolazi do "simbioze" dve zvezde.


_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Sub Jul 27, 2013 1:17 am



_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Pet Jul 12, 2013 12:23 am

U SVEMIRU POSTOJE MILIJARDE LITARA ALKOHOLA

Naucnici su nedavno otkrili kako su neki delovi svemira prepuni alkohola. Niko ne zna tačno kako je to moguće, ali vec postoje neke teorije. Da bismo proizveli alkohol, potrebni su seceri kao sto je voce ili med, koji su napravljeni od kompleksnih molekula. U svemiru alkohol nastaje najverovatnije procesom fuzije, putem kojeg nastaju teški atomi. Ako oni prožive dovoljno dugo da ih se nakupi mnogo na jednom mestu, eksplozija supernove ih šalje daleko u svemir, gde se teški molekuli lepe za čestice prašine formirajući kompleksnija jedinjenja. Njih zatim zarobi led, a prilikom otapanja i isparavanja dolazi do nastanka alkohola.


_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Uto Jun 18, 2013 2:33 pm

OTKRIVEN PRVI PULSAR KOJI ZRACI SAMO GAMA ZRAKE

Svake sekunde, u tri navrata, tokom poslednjih deset hiljada godina naša planeta je izložena gama zračenju novootkrivenog pulsara smeštenog 4.600 svjetlosnih godina daleko u sazvežđu Cefeja. Ovo je rezultat je otkrića NASINOG svemirskog teleskopa FERMI (ex GLAST). Reč je o dosad nepoznatoj vrsti pulsara koji periodično emituje samo gama zrake. Smešten je u sazvežđu Cefeja, a poreklo vuče od nekadašnje zvezde. Svakih 316.86 milisekundi, kao precizni svetionik, on pulsirajuci salje u svemir gama zračenje, hiljadu puta snažnije od energije našeg Sunca! Pulsari su astronomima poznati već nekoliko desetina godina. Katalogizovano ih je više od 1800, ali ovo je prvi predstavnik nove vrste. Prema riječima Petear Michelsona, jednog od naucnika u projektu FERMI, novootkirveni pulsar daće nam nova fundamentalna saznanja o procesu evolucije zvezda.


Pulsari su zapravo veoma brzo rotirajuće neutronske zvezde, koje nastaju kada masivna zvezda kolapsira u samu sebe i pri tome nastane telo gotovo nezamislive gustoće. Masivne zvezde brzo potroše svoje nuklearno gorivo, nakon čega eksplodiraju. Neke od njih nakon takve "smrti" očekuje još buran životni put, a druge se primire i postanu ledeni patuljci. FERMI će u sledecim godinama jos desetak hiljada puta pregledati celo nebo u potrazi za izvorima gama zračenja. Energija koju njegovi senzori vide u tom delu elektromagnetskog spektra (ems) je 300 miliona puta veća od energije koju bi zabeležili senzori u vidljivom delu ems! Inače, FERMI je astronomsko-astrofizička svemirska opservatorija izgrađena u saradnji američkih, francuskih, nemačkih, italijanskih, japanskih i svedskih institucija.

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Uto Maj 14, 2013 10:55 pm

GALAKSIJE

Najveće skupove zvezda, kojih može biti i više stotina miliona, nazivamo galaksijama. Astronomi procjenjuju da postoji oko 125 biliona galaksija u svemiru. Sve te zvezde su povezane gravitacionim silama pa zbog toga imaju zajedničko kretanje. Za nas je najznačajnija naša galaksija pod nazivom Mlečni Put. Pri vedrom vidi se struktura koja liči na razređen oblak. To je u centralni deo naše Galaksije koja ima oko 100 milijardi zvezda. Razmere naše Galaksije su: prečnik je oko 100.000 svetlosnih godina a debljina oko 10.000 svetlosnih godina i spada u klasične spiralne galaksije u svemiru. Naš Sunčev sistem se nalazi na oko 32.000 svetlosnih godina od centra galaksije i okreće se oko njega brzinom od 230 km/s. Pri toj brzini Sunce napravi pun krug oko centra za 200 miliona godina. Pored zvezda i planeta, galaksije sadrže oblake zvezda, atomskog vodonika, molekularnog vodonika, kompleksnih molekula u čijem su sastavu vodonik, azot, ugljenik, silicijum i drugi elementi.

Osim naše Galaksije u svemiru postoje mnoge druge galaksije koje se međusobno razlikuju i po obliku i po veličini. Edvin Habl je 1925. godine napravio klasifikaciju svih galaksija. Prema njegovoj podeli sve galaksije smo podelili na četiri tipa: eliptične, prstenaste, spiralne i nepravilne.


ELIPTICNE GALAKSIJE imaju oblik spljoštenog sferoida i obrću se oko svoje ose vrlo sporo. Zbog svoje vizuelne sličnosti posmatrač ih lako možu pomešati sa loptastim zvezdanim jatom. Eliptične galaksije se međusobno mogu razlikovati po obliku spljoštenosti: od loptastog do elipsoidnog oblika. Te razlike se obeležavaju brojevima od 0 do 7. Tako da zvezda oznake E0 ima sferan a E7 pljosnat oblik.


U svom sastavu sadrže stare zvezde, praćene sa malom količinom prašine i gasova i sa nekoliko novoformiranih mladih zvezda. Prema veličini mogu biti vrlo različite od patuljastih kao što je M 32, do džinovskih galaksija. Lep primer je galaksija NGC 6186 koja ima deset biliona zvezda. Ove galaksije čine oko 25% svih postojećih galaksija. Eliptične galaksije su građene uglavnom od crvenih i žutih zvezda, giganata i patuljaka, ali nedostaju plavi i bijeli suprgiganti. Gasa gotovo da i nema u eliptičnom galaksijama pošto su ga usisale zvezde. Zvezde su uglavnom veoma stare (1010 godina). Sjaj eliptičnih galaksija lagano opada od centra ka periferiji. Ove galaksije ako uopšte rotiraju to čine veoma sporo.

SPIRALNE GALAKSIJE u koje spada i naša galaksija, Mlečni put, čine vrlo sjajne i spljoštene galaksije. One spadaju u najljepše tvorevine koje se mogu vidjeti na nebu. Sastoje se od sjajnog jezgra iz kojeg izviru dugi kraci savijeni u spiralu. Ali ovako izgledaju samo ako se posmatraju "odozgo" (kada ravan njihove rotacije posmtramo pod pravim ili nekim slicnim uglom). Gledano sa strane vidimi se disk sa uočljivim jezgrom dok duž ekvatora celog diska prolazi pruga tamne materije. Ove galaksije obiluju plavim i belim supergigantima. Opšta karakteristika im je da iz centralnog dela izlaze dva ovalna kraka koja se nalaze suprotno jedan od drugog. U spiralnim kracima dominiraju vrele zvezde, Cefeide, superdžinovi, rasejana jata i oblaci međuzvedanog gasa i prašine. Masa im se kreće od 10 na 8 pa do 10 na 11 Sunčevih masa. Oko galaktičke ravni se obrnu za nekoliko miliona godina. Najbrojnije su od svih galaksija i čine 62% svih galaksija u svemiru. Spiralne galaksije možemo podeliti na: obične (normalne) galaksije i barirane (prečkaste spiralne galaksije) Često oblasti koje sadrže blještave mlade zvezde su grupisane u spiralne krake mogu biti uočeni kako kruže oko galaksije.


Kraci su posebno zanimljiva priča jer su izgleda mnogo postojaniji nego što bi se na prvi pogled reklo. Kako se zvezde bliže jezgru, brže se kreću od onih koje su na daljim orbitama trebalo bi da se kraći sve više uvijaju (namotavaju) dok se konačno ne stope u jedinstven disk. To se međutim ne dešava. Rješenje ove zagonetke ponudila je interesantna teorija po kojoj su kraci samo veća koncentracija zvezda, ali oni se ne sastoje uvijek od istih zvezda. Zvezde zapravo prolaze kroz krake, zadržavajući se u njima nešto duže jer njihov izlazak iz kraka usporava gravitacija zvezda koje su iza njih (onih koje tek sto su ušle u krak). To znaci da se zvezde u ovim galaksijama ne kreću konstantnom brzinom: kad se priblizavaju kraku kreću se ubrzano, a kad izlaze idu polako.Ove promene brzina u spiralnoj grani dovode do gomilanja ogromnih oblaka gasova duz unutrasnjosti grana. Ponekad su pritisci u ovom oblacima dovoljno veliki da se u njima rode zvezde. Na snimcima spiralnih galaksija mogu se u granama vidjeti svijetle magline - zvezdana porodilišta.


Obične spiralne galaksije obeležavaju se slovom S. U zavisnosti od galaktičkog ispupčenja i razvijenosti krakova mogu se podeliti na tri podgrupe koje se obeležavaju: Sa, Sb i Sc. Tip Sa ima njviše istaknute spirale i ispupčenje, dok Sb ima slabije detalje a Sc ima najmanje istaknute krakove (spirale) i središte. Tipični primerci Sb podgrupe su galaksije Andromeda M 31, naša Galaksija i glaksija M 81.Barirane (prečkaste) spiralne galaksije obeležavaju se slovom SB. Prepoznatljiva prečaga koja prolazi kroz jezgro galaksije je njihova glavna odlika. Podtipovi ovih galaksija obeležavaju se simbolima SBa, SBb i SBc što zavisi od dužine prečage i stepena razvijenosti krakova.

NEPRAVILNE GALAKSIJE čine posebnu grupu koje nemaju nikakvu simetriju niti uobičajene znakove ostalih galaksija. Masa im je mala i slabog su sjaja. Njihov nepravilni oblici nameću zaključak da nemaju rotaciono kretanje i da su uronjene u međuzvezdanu materiju. U njima postoji veliki broj plavih zvezda što znači da su to mlade zvezde koje se formiraju.. Označavaju se simbolom Ir i u ukupnom broju svih galaksija učestvuju sa 3%. Tipičan primerak ove vrste galaksije je Veliki i Mali Magelanov oblak, sateliti naše galaksije udaljeni od nas oko 150.000 svetlosnih godina.


Obično se nalaze u blizini velikih galaksija i njihov izgled je vjerovatno rezultat sudara sa mnogo većim galaksijama. I među nepravilnim galaksijama uočavaju se neke specifičnosti po kojima se one dijele na dve potklase. Potklasa II su sjajnije, imaju složenu strukturu i u nekim od njih se naslućuju tragovi spiralnih krakova. Obično se ove galaksije nalaze u parovima što bi moglo da govori o nekadašnjim spiralnim galaksijama čiji oblik je narušen međusobnim gravitacionim dejstvom.

PRSTENASTE GALAKSIJE nastaju kada se mala galaksija sudari sa jezgrom spiralne galaksije. Na vanjskim ivicama novih, kombinovanih galaksija nastaje snažan prsten sastavljen od mnoštva zvezda. Teleskop Hubble otkrio je više prstenastih galaksija nego što su naučnici očekivali, ukazujući na mogućnost galaktičkih sudara.


Skoro sve galaksije imaju tendeciju okupljanja u jata galaksija. Do sada je poznato preko 3.000 takvih jata. Naša galaksija se nalazi u relatvno malom galaktičkom jatu sa još 33 galaksije i naziva se Lokalna grupa. Njena veličina je oko 7 miliona svetlosnih godina. Postoje daleko veća galaktičaka jata. Jedno od najvećih jata za koje mi znamo, nalazi se u sazvežđu Berenikina Kosa. To jato ima preko 30.000 galaksija. Sva ova jata galaksija zajedno sa svom materijom i energijom čini galaktički skup pod nazivom Metagalaksija. Predpostavlja se da u njoj ima oko 10 milijardi galaksija čija masa iznosi oko 10 na 15 masa Sunca.


Posmatrajuci galaksije i mereci njihove udaljenosti od nas, tj. od Mlecnog puta, naučnik Edvin Habl je primetio da sa daljinom opada gustina galaksija, tj. da je u nasoj blizini koncentracija galksija veca, da se u blizini nase galaksije na okupu nalazi vise drugih. I u drugim delovima kosmosa mogu se otkriti skupovi galaksija koje se nalaze u nekoj gravitacionoj vezi. Jednostavno, galaksije žive svoj život u jatima. Jato kome pripada naša galaksija naziva se Lokalno jato (Local Group), a naziva se još i Lokalna grupa.U Lokalnom jatu dominiraju svojom velicinom M31 i nas Mlecni put. To su pravi giganti među susjednim patuljastim satelitima. Najpoznatiji pratioci Mliječnog puta su Veliki i Mali Magelanov oblak (za koje se znalo i pre pronalaska teleskopa), a najpoznatiji sateliti M31 su galaksije M32 i M110. To zapravo znači da u okviru Lokalnog jata postoje dva podsistema ili podgrupe okupljene oko dve glavne galaksije. Treći veliki član Lokalnog jata (iako dosta manji od prethodno pomenutih) je galaksija u Trouglu, M33. Izgleda da je ova galaksija na samoj granici gravitacionog uticaja M31. I M33, čini se, ima svog pratioca. To je patuljasta galaksija LGS 3.Izgleda da Lokalno jato nije stabilan skup i verovatno je u prošlosti pretrpio znacajne promjene. Pretpostavlja se da su galaksije danas okupljene oko eliptične Maffie 1 nekada pripadala našoj grupi galaksija. To opet znači da i među bliskim jatima postoji međusobni gravitacioni uticaj i da će se razmjena galaksija nastaviti i u budućnosti. Isto tako i unutrašnja struktura jata nije stabilna i neki astronomi predviđaju sudar naše galaksije sa M31 nakon čega bi nastala gigantska eliptična galaksija.


Lokalna grupa je član Lokalnog megaoblaka. Najbliži oblak je Virgo oblak, koji sadrži hiljade galaksija. Virgo oblak je u blizini centra Lokalnog megaoblaka, i njegovo gravitaciono djelovanje na Lokalnu grupu čini da grupa mnogo sporije opada nego što bi ekspanzija svemira to normalno zahtijevala. Raspored oblaka i megaoblaka nije svugdje u svemiru isti. Megaoblaci koji su sačinjeni od desetina hiljada galaksija su rasporedjeni u duge niti, a one su opet raspoređene oko velikih praznina.Veliki zid, galaktička nit koja je otkrivena 1989. godine, proteže se na oko pola biliona svetlosnih godina svemira.

Najudaljenije poznate galaksije su plave zbog toplote mladih zvezda koje sadrže. Posmatranje tih galaksija sa Zemlje je teško zbog svetlosti i radijacije koje su većinom plave ultraljubičaste, a ultraljubičasta svetlost je blokirana najviše Zemljinom atmosferom. Zvezde i gasni oblaci kruže oko centra galaksije. Astronomi vjeruju da se većina galaksija rotira oko crne rupe, objekta koji sa velikom gravitacionom silom sve privlači, čak i svetlost. Period rotacije traje više od 100 miliona godina. Istraživanje svemira je bazirano na optičkim istraživanjima. Do većine otkrića o svemiru došlo se zahvaljujući postojanju vodoničnih oblaka koji zrače elektromagnetno zračenje.


_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Sub Sep 01, 2012 11:03 pm

KOLIKO JE VELIKI SVEMIR?

Intuitivni pojam da Univerzum ima tri prostorne dimenzije, čini se kao neoboriva činjenica. Naposletku, možemo da se krećemo samo gore dole, levo desno, ili napred nazad. Međutim, jesu li ove tri dimenzije zaista sve što trebamo kako bismo objasnili prirodu? Šta ako postoji mnogo više dimenzija? Da li bi one nepobitno uticale na nas? I ako ne bi, kako bismo onda uopšte mogli imati saznanje o njima? Neki fizičari i matematičari koji proučavaju početak Univerzuma misle da imaju neke od odgovora na ova pitanja, jer smatraju da Univerzum ima jedanaest dimenzija!

Ali vratimo se u naš Univerzum koji se sastoji od samo tri prostorne dimenzije. Pogledajmo neke od “dokaza”. Postoji pet regularnih poliedra. Regularan poliedar je definisan kao solidna figura čije strane su identične poligonima – trouglima, kvadratima i pentagonima – i koji je konstruisan na takav način da se jedino dve strane susreću na svakoj ivici. Ako bismo se kretali od jedne stranice do druge, prešli bismo preko samo jedne ivice. Prečice kroz unutrašnjost poliedra koje bi nas mogle odvesti od jedne stranice do druge su zabranjene. Davno, matematičar Leonhard Euler demonstrirao je važnu relaciju između brojeva stranica (F), uglova (E) i ćoskova (C) za svaki regularni poliedar: C – E + F = 2. Na primer, kocka ima 6 stranica, 12 uglova i 8 ćoskova dok dodekaedar (pentagondodekaedar) ima 12 stranica, 30 uglova, i 20 ćoskova. Primenimo ove brojeve u Eulerovoj jednačini i rezultujuć odgovor je uvek dva, isto kao i kod preostalih tri poliedra. Samo pet profila zadovoljavaju ovu vezu.



HIPERKOCKA

Nezadovoljni zbog ograničavanja na samo tri dimenzije, matematičari su generalizovali Eulerove veze na više dimenzionalne prostore i kao što bismo mogli očekivati, došli su do nekih veoma interesantnih rezultata. U svetu sa četiri prostorne dimenzije, na primer, možemo konstruisati samo šest regularnih solidnih profila. Jedan od njih – “hiperkocka” – je solidna figura u 4-D prostoru, omeđena sa osam kocki, isto kao sto je kocka omeđena sa šest kvadratnih stranica. Šta bi se desilo ako bismo bili mogućnosti da dodamo još jednu dimenziju prostoru? Čak ni najambiciozniji matematičar koji zivi u 5-D svetu ne bi bio u stanju da sačini više od tri regularna, stabilna oblika. Ovo znači da dva od svih stabilnih oblika koje poznajemo – ikosaedar i dodekaedar – nemaju partnera u 5-D Univerzumu.


Za one koji su nekim slučajem uspešno ovladali u vizuelizaciji hiperkocke, neka pokušaju da zamisle kako bi izgledala «ultrakocka». To je 5-D analogija kocke, ali ovoga puta, ona je omeđena jednom hiperkockom na svakoj od svojih 10 stranica. Na kraju, ako naš dobro poznati svet ne bi bio trodimenzionalan, matematičari ne bi nikada pronašli pet ispravnih poliedra nakon 2.500 godina proučavanja. Pronašli bi šest (sa četiri prostorne dimenzije), ili možda samo tri (ako bismo živeli u 5-D Univerzumu). Umesto toga, mi poznajemo samo pet osnovnih oblika. A ovo govori u prilog činjenici da živimo u svetu sa, najviše, tri prostorne dimenzije.


Pretpostavimo sada da se naš Univerzum sastoji od četiri prostorne dimenzije. Šta će se desiti? S obzirom da nam relativnost govori da moramo podrazumevati i vreme kao dimenziju, onda imamo prostor - vreme koje se sastoji od pet dimenzija. Posledica 5-D sveta jeste da gravitacija ima slobodu da deluje na načine koje baš ne bismo priželjkivali.


GRAVITACIJA

Gravitaciono privlačenje između gravitaciono dejstvujućih objekata rapidno se smanjuje sa povećanjem razdaljine između njih. Na primer, ako udvostručimo razdaljinu između dva objekta, sila gravitacije između njih sada je samo ¼ njene prethodne snage; ako utrostručimo razdaljinu, sila iznosi samo 1/9 prvobitne snage, i tako dalje. 5-D teorija gravitacije uvodi nove matematičke termine kako bi odredila ponašanje gravitacije. Ovi termini mogu imati različite vrednosti, uključujući tu i nulu. Ako su oni nula, ovo bi bilo isto što i reći da gravitacija zahteva samo tri dimenzije prostora i jednu vremensku dimenziju kako bi se manifestovala. Činjenica da svemirska letelica Vojadžer može preći milione kilometara prostora kroz nekoliko godina i da opet stigne za svega nekoliko sekundi pre njenog predviđenog vremena je predivna demonstracija kako ne trebamo extra – prostorne dimenzije kako bismo objasnili kretanje u gravitacionom polju Sunca.

Iz prethodnih geometrijskih i fizičkih argumenata, možemo zaključiti (ne naročito srećni), da je prostor trodimenzionalan, na skali merenja od svakodnevnih bliskih objekata, do bar onih u Solarnom Sistemu. Ako ovo ne bi bio slučaj, onda bi matematičari pronašli više od pet poliedra i gravitacija bi funkcionisala drugačije nego što je to slučaj sada.


_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Sre Avg 22, 2012 7:45 pm

TAMNA MATERIJA U SVEMIRU


Poslednjih godina gomilaju se dokazi u prilog činjenici da je, osim tamnom materijom svemir bogat i tamnom energijom. To pre svega pokazuju merenja dalekih supernova koja nedvosmisleno ukazuju da se širenje svemira ubrzava, a ne usporava kako se donedavno mislilo. Kako sva uobičajena materija deluje gravitaciono privlačno i tako usporava širenje svemira, ovo ubrzavanje ukazuje na novi sastojak svemira koji deluje u suprotnom smeru i tera ga da se širi sve brže. Taj je sastojak prozvan tamna energija. Šta je ona zapravo i koje je njeno poreklo je još uvek nepoznato, ali postoji nekoliko teorija. Najpoznatija od njih je da je ta tamna energija tzv. kosmička konstanta koju je još davno u svoje jednačine uveo (pa odbacio) A. Einstein.

Pored spomenutih merenja supernova, ovih dana su objavljeni i novi rezultati merenja temperaturnih nejednakosti u kosmičkom pozadinskom zračenju. Te nejednakosti zavise od geometrije svemira i merenja pokazuju da je svemir približno ravan. Kako je iz direktnih merenja gustine materije u svemiru poznato da te materije ima premalo tj. da bi po njoj samoj svemir morao biti zakrivljen, potrebno je dodati tu "tamnu energiju" koja dopunjava delovanje materije i "izravnava" svemir. Istovremeno, ti rezultati pokazuju da će se širenje svemira večno nastaviti.

Velike zvezde umiru u eksplozijama supernova ostavljajući ostatke poput ovog u sazvežđu Labuda (slika je u frekventnom pojasu X-zraka). Nedavna posmatranja vrlo dalekih supernova govore da se širenje svemira ubrzava i da je prostor ispunjen tamnom energijom koja deluje gravitaciono odbijajuće.

Tako da u svemiru postoje tri glavne vrste tamne materije. Kao prvo, postoji "obična" tamna materija koju sačinjavaju objekti sastavljeni od obične barionske materije (protona i neutrona). To mogu biti proto-zvezde koje su prelagane da bi svetlile, neutronske zvezde, crne rupe, itd. Vidljive zvezde čine oko pola posto ukupne mase/energije svemira, a ova obična tamna materija oko 4-5 posto. Zatim postoji nebarionska tamna materija sastavljena od jo nepoznatih čestica (možda suprasimetričnih WIMP čestica) koja sačinjava oko 30-40 posto ukupne mase/energije svemira. Preostalih 50-70 posto pripada onda toj tamnoj energiji.

Merenjem veličine hladnih i toplih mrlja na fotografijama pozadinskog zračenja moguće je odrediti geometriju svemira. Kosmičke simulacije predviđaju u slučaju ravne geometrije (one koja se uči u školi) dominaciju mrlja veličine otprilike jednog lučnog stepena (dole sredina). S druge strane, ukoliko je geometrija prostora zakrivljena, zakrivljivanje putanja zraka svetlosti će deformisati sliku. U pozitivno zakrivljenom svemiru (u kojem paralelni pravci konverguju jedan drugom) svemir će delovati kao sočivo i strukture će izgledati veće od jednog stepena. Suprotno tome, u negativno zakrivljenom svemiru strukture će izgledati manje (dole desno). Poređenje ovih modela sa fotografijama projekta BOOMERANG (gore) govori da je svemir približno ravan.

Medjutim, i u tom pogledu se otislo dalje. Nova studija otkrila je snažan signal gama zračenja – svetlosti veoma kratke talasne dužine – koje dospeva iz sredine naše galaksije, a možda je rezultat eksplozije tamne materije. Naučnici smatraju da je tamna materija, za koju se smatra da čini većinu materija u univerzumu, sastavljena od čestica pod nazivom WIMP-ovi (“slabo reaktivne masivne čestice”). Ove čestice imaju sposobnost da ponište jedna drugu kada dođu u dodir, jer se veruje da su istovremeno sopstvene antičestice.

U gustom središtu Mlečnog puta, trebalo bi da postoji dovoljno WIMP-ova koji mogu “naleteti” jedni na druge i eksplodirati u čistu energiju koja proizvodi druge čestice i, na posletku, gama zračenje. Izobilje gama zraka je tačno ono što naučnici vide kada pogledaju ka centru naše galaksije Fermi teleskopom. U novoj studiji istraživači su otkrili signal gama zračenja koje nije poticalo ni od jednog poznatog objekta u tom delu svemira. Iako je jedno od najjednostavnijih objašnjenja da ovo zračenje potiče od poništavanja tamne materije, naučnici ipak žele da dublje ispitaju ovu pojavu, pre nego što potvrde da je o tome reč.


Ono što je sigurno, je da svetlost ima sopstveni izvor koji nije ni jedan od poznatih objekata u tom delu svemira. Ono što predstoji, je ispitivanje patuljastih galaksija koje okružuju Mlečni put, a ako je teorija o WIMP-ovima tačna, trebalo bi da se poništavanje desilo i u centrima tih galaksija. Ako se isto gama zračenje opazi i u njihovom slučaju, postojanje tamne materije imalo bi snažno uporište u stvarnosti.

Tamna materija ujedno predstavlja i naučnu enigmu za stručnjake koji se bave svemirom iz raznih područja, a neka istraživanja ukazuju da se gotovo polovina sve materije univerzuma može pripisati upravo tamnoj materiji. Otkriće do kojeg su došli naučnici sa Univerziteta u Mičigenu potvrđuje predviđanja u prevladavajućim teorijama o tome kako je svemir poput paukove mreže evoluirao tokom vremena.


Mapa "dostupnog" svemira, odnosno vidljivog svemira pokazuje kako se većina galaksija grupisala u tzv. galaktička jata, dok se manji broj smestio uzduž linije, odnosno niti koja ta jata povezuje. Kosmolozi su izneli teoriju da tamna materija podupire te niti, koje služe kao svojevrsni galaktički autoput što navodi galaksije da se grupišu.

"Otkrili smo vlakna tamne materije. Po prvi put možemo da ih vidimo", rekao je Jorg Ditrih, fizičar koji je učestvovao u istraživanju. Tamna materija, čiji sastav je još uvek misterija, ne emituje niti apsorbuje svetlo, tako da astronomi ne mogu da je vide direktno teleskopima. Njeno postojanje se pretpostavlja na temelju gravitacije kojom utiče na vidljivu materiju. Postojanje tamne materije predviđeno je i računarskim simulacijama, a njen oblik se ugrubo temelji na raspodeli galaksija. Do sada niko nije direktno dokazao postojanje iste.



_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Ned Jul 29, 2012 11:20 pm

NASTANAK PROTOZVEZDE

Kako je tamna maglina neprovidna, zračenje udaljenih zvezda više ne prodire kroz sabijeni oblak i ne zagreva gasove u njemu. Temperatura naglo opada prema apsolutnoj nuli. Sa opadanjem temperature kinetička energija atoma takođe se drastično smanjuje. Oni se kreću tako sporo da slaba sila gravitacije između pojedinačnih atoma počinje da dominira unutrašnjom strukturom magline.

Magline nisu homogene. Postoje mesta sa većom koncentracijom materije od proseka, a i ona sa manjom. Što je više materije na jednom mestu, to je jača gravitacija oko tog mesta. Prema tome, na mestima unutar magline, gde slučajno postoji mali višak atoma, i gravitaciono polje će biti neznatno jače. Ova mesta sa većom gravitacijom lako privlače obližnje atome koji se lagano kreću. Sa povećanjem broja atoma gravitacija na tim mestima postaje još jača, privlačeći tako sve više materije iz magline koja ih okružuje. Na taj način maglina počinje da se deli na komade ili globule.


Prilikom svog nastanka, tipična globula može imati prečnik od više milijardi kilometara, i sadržati količinu materije nekoliko puta veće od mase Sunca (solarna masa: 2*10+30 kg). Takva globula je nestabilna. Nije u stanju da podnese sopstvenu težinu. Velike količine gasa vrše sa svih strana pritisak ka unutrašnjosti i dovode do toga da se globula skuplja. Tako pod uticajem sopstvene gravitacije globula postaje sve manja i manja, stežući gas ka centru sfere koja se skuplja ka sve većim pritiscima i gustinama. Shodno jednačini idealnog gasa:

pV=nkT

(p - pritisak, V - zapremina, n - broj čestica, k - Bolcmanova konstanta: 1,38*10-23 J/K, T - temperatura u K)


Sa porastom pritiska raste i temperatura. Kako se globula skuplja, pritisak u njenom jezgru postaje sve veći, a samim tim i temperatura raste. Sa porastom temperature, maksimum emisione moći se spušta ka sve kraćim talasnim dužinama. Kada dođe do vidljivog dela spektra (crvena boja) globula postaje vidljiva: nastala je protozvezda.


_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Ned Jul 29, 2012 10:08 pm

MEĐUZVEZDANA MATERIJA

Međuzvezdani prostor Mlečnog puta nije savrsen vakuum - osim gravitacionog i magnetnog polja, u njemu se nalazi međuzvezdana materija, koja se sastoji od međuzvezdane prašine i gasa U njemu se nalaze mnogi oblaci međuzvezdanog gasa i prašine. Ivice tog oblaka se mogu pružati mnogo svetlosnih godina u svim pravcima. Ova međuzvezdana pojava sadrži ogromne količine materije. Oblak je uglavnom sastavljen iz vodonika i helijuma i može sadržati više nego dovoljno mase za stvaranje desetina, pa i stotina zvezda sličnih Suncu.

Uprkos velikoj masi, međuzvezdani oblak ima dovoljno velike dimenzije da bi mu gustina bila manja od 10-26 kg/m3, ili oko 10 atoma po kubnom centimetru. Zbog toga je srednja kinetička temperatura čestica tog gasa 10 do 100 K, a gustina energije oko 10-13 J/m3. Većinu atoma čine atomi vodonika, daleko najobilnijeg gasa u vasioni. Elemenata kao ugljenik, azot, kiseonik i gvožde ima daleko manje. Ipak, u veoma malim količinama, mogu se naći i neki molekuli, kao NH3, H2CO, CH3OH, H2O itd. Ceo taj oblak gasa je kao takav manje - više homogen, bezbojan, odnosno providan. Takvu ravnotežu može narušiti samo neki snažni talas. Tu ulogu može imati spiralni krak naše ili neke galaksije slične našoj. Spiralni kraci rotiraju oko jezgra galaksije noseći udarne gravitacione talase koji sabijaju međuzvezdani materijal. To je pokretač procesa stvaranja zvezda. Atomi koji su do tada bili na velikom rastojanju počinju međusobno da se sudaraju. Kako su atomi na sve manjem rastojanju, tako svetlost sve teže prolazi između njih. Međuzvezdani oblak postaje difuzna maglina, koja može biti svetla ili tamna.


Svetle magline se najčešce nalaze u blizini toplih zvezda, pa se gas u njima jonizuje i zrači. Pored jonizacije, izvor svetlosti svetlih maglina može biti i rasejana svetlost obližnjih zvezda. Njihova gustina nije homogena, a veća je u proseku oko 1000 puta od gustine međuzvezdane materije. Tamne magline su slične svetlim, samo što nisu jonizovane i sastoje se pretežno od supstance velike apsorpcione moći..

Međuzvezdana prašina sastavljena je od čestica prečnika oko 10-15 m i mase oko 10-16 kg. Na njima se vrši apsorpcija, rasejanje i polarizacija svetlosti zvezda. Ovi efekti su nam najveći izvori podataka o međuzvezdanoj materiji. Sama prašina je neravnomerno raspoređena, a najviše je ima u ravni Mlečnog puta.


Međuzvezdani gas se sastoji prvenstveno od vodonika, koji zajedno sa helijumom sačinjava oko 99% njegove mase. Većina gasa je mračna i hladna, sa temperaturama između 5 i 30 K.

Postoje i oblaci gasova koji imaju temperature od nekoliko desetina do nekoliko stotina Kelvina i koji sadrže najviše atomskog vodonika. U blizini veoma toplih zvezda, vodonik je jonizovan njihovim ultraljubičastim zračenjem.

Istraživanja su pokazala da je neutralan atomski vodonik u Galaksiji ograničen na veoma »pljosnat« sloj. Ovakav vodonik se prostire daleko izvan Sunca, do daljine od 80.000 svetlosnoih godina od centra naše Galaksije. Sa pozicije Sunca, sloj neutralnog atomskog vodonika debeo je samo 400 svetlosnih godina.


U unutrašnjim oblastima Mlečnog puta, prašina se najčešće nalazi na istim mestima kao i neutralan vodonikov gas, i zbog toga je i njeno prostiranje ogarničeno na disk, sa najvećom koncentracijom u spiralnim kracima. Debljina sloja prašine je takođe oko 400 svetlosnih godina. Što se tiče zračenja prašine koja leži oko centra Galaksije, ono je veoma slabo.

Najhladniji vodonikov gas ima temperature ispod 30 K i uglavnom se nalazi u obliku molekula vodonika (H2). Ovi se molekuli grupišu u džinovske molekularne oblake, koji su u velikom broju pronađeni u širokom prstenu na udaljenosti između 10 i 25 hiljada svetlosnih godina od galaktičkog centra. Molekularni oblaci se u velikoj većini slučajeva ne mogu pronaći na više od 300 svetlosnih godina iznad ili ispod ravni Galaksije. Molekularni vodonik registrovan je i u centru Mlečnog puta.

Najmasivniji molekularni oblaci nalaze se u spiralnim kracima. U mnogim slučajevima spajaju se u velike skupove, koji sadrže desetine ili više zasebnih grupa. Very Happy



Poslednji izmenio Gretta dana Ned Jul 29, 2012 11:42 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Čet Jul 05, 2012 2:31 pm

OTKRIVENA "BOŽIJA ČESTICA"

Naučnici Evropske organizacije za nuklearnu fiziku (CERN) saopštili su danas da su otkrili novu subatomsku česticu koja bi mogla biti Higsov bozon. Higsov bozon zbog karakteristika nazivaju i "Božjom česticom" zbog uloge u stvaranju univerzuma.

"Uočili smo novu česticu, koja odgovara Hobsovom bozonu", izjavio je generalni direktor CERN-a Rolf Hojer i dodao da ovo otkriće predstavlja istorijski kamen temeljac za dalja globalna istraživanja.
Dve naučne ekipe CERN-a, okupljene oko Velikog hadronskog sudarača (LHC), radile su, nezavisno, na odvojenim projektima ATLAS i CNS, i došle do istih rezultata, koje su predstavile na seminaru u sedištu CERN-a kod Ženeve - obe su uočile novu česticu u okviru masenog spektra 125-126 gigaelektronvolta (GeV).

Ukoliko se ispostavi da je Higsov bozon zaista pronađen, to bi bilo najveće naučno otkriće u poslednjih 60 godina, koje bi imalo dalekosežne posledice u fizici.

"Ovo je preliminarni rezultat, ali verujemo da ima veoma čvrste osnove", rekao je Inkandela i dodao da su obrađeni podaci koji se odnose na masu čestice na 125.3 gigaelektronvolta (GeV) i da izmereni signal dostiže nivo poverenja od pet sigma, odnosno 99,999 odsto verovatnoće.



"Božija" čestica

Higsov bozon je hipotetična elementarna čestica kojom se, prema standardnom modelu fizike, objašnjava masa drugih čestica i odgovara na pitanje zašto neke od njih imaju masu, a fotoni svetlosti ne. Postojanje ove čestice otvara put ka boljem razumevanju principa "velikog praska" i nastanka univerzuma, pa čak i života. Teoriju o postojanju ovog bozona postavio je još 1964. škotski fizičar Peter Ver Higs sa Univerziteta u Edinburgu, ali ona do danas nije bila eksperimentalno dokazana.

"Definitivno je reč o novoj čestici. Znamo da ona mora biti bozon, i to najteži bozon koji je ikada otkriven", kazao je Inkandela. Fabijola Đanoti, predstavnica za štampu ekipe ATLAS, izjavila je da je analiza mernih podataka ukazala na postojanje nove čestice, na nivou poverenja pet sigma. Đanotijeva je dodala da za ova otkrića treba zahvaliti trudu više hiljada ljudi i izuzetnim performansama superakceleratora LHC, vrednog 10 milijardi dolara.

I Inkandela i Đanotijeva su naglasili da su danas predstavljeni rezultati preliminarni i da je potrebno obaviti još dosta analiza, dok bi rezultati zvanično trebalo da budu objavljeni krajem jula. Okupljeni na seminaru pozdravili su burnim aplauzom predstavljanje rezultata eksperimenata. Institut za fiziku iz Beograda učestvuje u radu ATLAS-a od 2003. godine dok srpska istraživačka grupa - Institut Vinča i Fizički fakultet aktivno rade na eksperimentu CNS od 1977. godine.

Jugoslavija, koja je jedan od osnivača CERN-a napustila je ovu organizaciju 1991. godine, a Republika Srbija postala je pridruženi član ove organizacije početkom godine, kada su sporazum potpisali tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i direktor CERN-a Rolf Diter Hojer. Seminar u CERN-u predstavlja uvod u najznačajniju godišnju konferenciju u oblasti fizike čestica, ICHEP 2012. u Melburnu.



CERN




_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Pet Maj 18, 2012 4:14 pm

OTKRIVENA ZANIMLJIVA STRUKTURA OKO NAŠE GALAKSIJE

Iznad i ispod centra naše galaksije Mlečni Put otkrivena je zanimljiva struktura u obliku peščanog sata ili mehurova ili balona, kako su sve do sada opisivali oblik ove strukture. Za ovo otkriće je zaslužan Nasin teleskop Fermi (Fermi Gamma-ray Space Telescope – FGST).


Još uvek nije jasno šta je uzrok tome, jer je za nas sve do sada postojanje ovih “mehurova” bila tajna. Sumnja se da uzrok gama zračenje koje potiče iz Crne Rupe u središtu Mlečnog Puta ili da je možda poreklom iz međugalaktičkog prostora. Ipak, zbog pravilnosti samih mehurova i njihovih dobro definisanih ivica sumnja se da su nastali kao rezultat brzog oslobađanja energije, odnosno moguće je da je “krivac” za to supernova. Sa slike se vidi da je za sada poznato da raspon ovih mehurova iznosi oko 50 000 svetlosnih godina.

FILM:
http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=sXmPxSP225Y


Very Happy

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Čet Maj 17, 2012 4:10 pm

CYGNUS - X


Nekoliko hiljada svjetlosnih godina udaljena, u blizini centra sazvezdja Labuda, nalaze se dve zvezde u gravitacionom zagrljau. Jedna zvijezda je plavi supergiant, poznat kao HDE 226868th. Ona se nalazi na kraju svog zivota. Trideset puta je masivnija od Sunca i 400.000 puta svjetlija.


Druga zvezda ima 7 puta vecu masu od Sunca, ali to je vrlo mala. Smatra se da je ugasena zvezda. Njena masa je prevelika da bi bila beli patuljak ili neutronska zvijezda, pa neki naucnici smatraju da se radi o crnoj rupi. Ime "Cygnus-X" je nastalo kako bi se napravila razlika od drugog snaznog radio izvora u tom sazvezdju, naime od galaksije Cygnus-A, takodje udaljene više miliona svetlosnih godina od nas.


Cygnus-A

Radio emisije u Cygnusu-X su identifikovane kao oblak medjuzvezdanog ionizirajuceg gasa. To je jedna od najbogatijih oblasti u kojoj nastaju nove zvezde. Otkriven je 1962. godine sa jednostavnim "x-ray" (rendgenskim) teleskopom montiranim na raketi. Oblast sadrzi preko 800 oblasti bogatim vodonikom II. Samo u jednom delu ove oblasti se nalaze preko 2.400 novih zvezda. Oblast je udaljena od nas 4.500 svetlosnih godina.


Polozaj Cygnusa-X u sazvezdju labuda

Very Happy

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Pon Apr 30, 2012 6:23 pm

ŠUMOVI IZ SVEMIRA


Još od pedesetih godina prošlog stoljeća kada su engleski znanstvenici modificirali radare za upozorenje od zračnih napada nacističkih snaga u uređaje za radioastronomska opažanja, svjedoci smo neobjašnjivih radio signala (šumova) koji dolaze iz svemira. Vremenom su radio-teleskopi postajali sve sofisticiraniji. No odgovori i objašnjenja jednih signala redovito su bili popraćeni novim signalima na koja je sve teže i teže pronalaziti odgovore.

Eksperimenti koje su izveli NASAini znanstvenici s istraživačkog centra u Texasu (Columbia Scientific Balloon Facility) pomoću specijalno konstruiranog balona ARCADE (Absolute Radiometer for Cosmology, Astrophysics, and Diffuse Emission) te znanstvenog kontigenta opreme koje je on podignuo na visinu od preko 60 km svojim su rezultatima nanovo iznenadili. Radio-šumovi iz svemira šest su puta jači od teorijskih pretpostavki!


Znanstveni tim kojeg predvodi Alan Kogut s NASAina Goddard Space Flight Center, izašao je s radnom pretpostavkom kako se zapravo radi o radio emisiji, svojevrsnom potpisu prvorođenih zvijezda u svemiru!

Ove radio emisije dosad su bile "skrivene" iza poznatog pozadinskog radio-šuma svemira koji je detektiran još 1965. godine. Usprkos najmodernijoj tehnologiji i iznimno osjetljivim senzorima još uvijek imamo problem sigurnog detektiranja i razlučivanja ovih zagonetnih signala. Nadamo se kako će naredne misije visinskog balona s znanstvenim instrumentima moći uskoro dati odgovore slušamo li mi pomoću ovih radio signala događanja u svemiru tijekom prvih milijardu ili dvije godina nakon njegova nastanka. Pokaže li se ova pretpostavka točnom – to će značiti kako možemo izvršiti i određena mjerenja koja su dosad bila nezamisliva te njihove rezultate inkorporirati u teorijske modele nastanka prostor-vremena čiji smo i sami dio. U ovom trenutku još uvijek ne možemo s sigurnošću reći kako su ovi radio šumovi upravo "to", no smatramo kako će naredna istraživanja to potvrditi, izjavljeno je iz Kogutova znanstvenog tima.


Zemaljski radio teleskopi zasad nemogu potvrditi ova mjerenja i to iz dva razloga, nemaju adekvatne senzore ali i zbog atmosferskih i radio smetnji koje su generirane ili se manifestiraju na Zemljinoj površini. Upravo je zato bilo potrebno instrumente podignuti na veoma velike visine i tamo ih zadržati tijekom nekoliko sati kako bi se prikupili podaci. Zasad je sustavom ARCADE mapirano nepunih 7% neba.

Kao zanimljivost spomenimo i to da je ARCADE opremljen s 2000 litara tekućeg helija koji su služili za hlađenje senzora na -270°C. Na Zemlji bi ovakav postupak zahtjevao nepremostive infrastrukturne probleme zbog nužne vakumske komore oko (prevelikih) antena radioteleskopa.


Very Happy

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Uto Apr 24, 2012 10:55 pm

SPEKTRALNA KLASIFIKACIJA ZVEZDA

Italijanski astronom Seki (P. A. Secchi) je 1860. nacinio prvi pokusaj da klasifikuje zvezde na osnovu vizuelnog posmatranja njihovog spektra (boje) tako sto je zvezde podelio u cetiri grupe. Kasnije klasifikacije koje su bile bazirane na foto postupcima omogucile su naravno mnogo finiju podelu. Hardvardski sistem klasifikacije prvi put objavljen od Pikeringa (E. C. Pickering), a kasnije doradjen od Kenona (A. J. Cannon) i Fleminga (W. P. Fleming) bio je neposredan predhodnik sistemu koji se danas koristi. Danasnji sistem klasifikacije nosi naziv MKK (po njegovim tvorcima Morganu Kinenu i Kelmanu (Morgan, Keenan, Kellman), MK ili Jerksov (Yerks) sistem. Ovaj sistem donosi dve oznake spektralne klasifikacije. Prva je oznaka spektralne klase dok je druga oznaka klase emisivnosti koja je merilo stvarne sjajnosti zvezde.

Osnovni empirijski podatci vezani za fizicke osobine zvezda dobijaju se na osnovu merenja i analize zracenja koje one emituju. Izucavanje spektralnih karakteristika zvezda daje nam mozda najznacajnije informacije o zvezdama. Prema tipu i karakteristikama njihovih spektara zvezde su podeljene na spektralne tipove (klase). Osnovni kriterijum klasifikacije je intenzitet i vrsta spektralnih linija (emisionih i apsorbcionih) i pojava razlizitih molekulskih traka u spektrima svake od njh. Kako je hemiski sastav povrsinskih slojeva zvezda prakticno istovetan jasno je da da je temperatura ta koja koja odredjuje stepen pobudjenja atoma i molekula, a to znaci i spektralni tip.

Klasa O: Ovoj grupi pripadaju plave zvezde koje imaju visoku površinsku temperaturu od 25000 – 35000 K. Zvezdani spektar pokazuje linije jonizovanog helijuma.

Klasa B:
Ovo je grupa plavobelih zvezda sa površinskom temperaturom od 15000 – 25000 K. Linije neutralnog helijuma. Primer: Rigel u Orionu i Spika u Devici.

Klasa A: Bele zvezde sa temperaturom od 9000 K. Linije vodonika. Primer: Sirijus u sazvežđu Veliki pas.

Klasa F: Žutobele zvezde temperature od 7000 K. Linije vodonika i metala. Primer: Kastor u sazvežđu Blizanaca i Prokion u Malom psu.

Klasa G: Žute zvezde temperature od 6000 K. Linije metala. Primer: Sunce.

Klasa K: Narandžastožute zvezde temperature 4500 K. Jače linije metala. Primer: Aldebaran u Biku.

Klasa M: Crvene zvezde temperature 2500 – 3500 K. Linije titan-oksida. Primer: Antares u Škorpiji i Betelgez u Orionu. Zvezde ove klase su blizu kraja svog života.

U ovu klasifikaciju mogu da se postave oko 90% zvezda.Sunce pripada klasi žutih zvezda i nosi oznaku klase G2.
Preko 90% svih zvezda se mogu svrstati u jedan od sedam glavnih tipova spektralne klase. Tipovi su oznaceni slovima preuzetim iz starijeg Hardvardskog sistema.


Ova ilustracija predstavlja spektralne klase, asnije su dodate jos klase R i N.

Posto je ovaj sistem klasifikacije dovoljno precizan svaka od ovih osnovnih klasa je mogla biti podeljena u deset podklasa sa precizno razdvojenim karakteristikama. Tako su u okviru klase A razdvojene klase A0, A1, .., A9, gde bi klasa A5 bila tacno izmedju A0 i F0 klase. Kriterijum koji se koristi da bi se zvezde razvrstale po ovim klasama je prilicno slozen ali se moze prihvatiti da je karakteristika svake klase postojanje odredjenih tipova apsorbcionih linija u zvezdanom spektru.


Kao dopuna ovim osnovnim klasama kasnije su pridodate jos neke. Tako su tipovi R i N po spektru veoma slicni G5 – K5 osim sto su dodatno prisutne trake C2 i CN (kod R manje a kod N vise). Novi tip S se od tipa K razlikuje samo po prisustvu traka CiO. Tip W klasifikuje takozvane Volf – Rajetove zvezde (Wolf – Rayet) koje u svom spektru sadrze intenzivne emisione linije.

KLASE EMISIVNOSTI ZVEZDA

Medju zvezdama iste spektralne klase mogu postojati znacajne razlike u emisivnosti odnosno kolicini energije koju one zrace. Tako je na osnovu ovog kriterijuma izvrsena podela zvezda na sedam klasa emisivnosti, a oznaka klase je rimski broj koji stoji odmah pored oznake spektralne klase.

Klase po potrebi mogu biti podeljene na potklase koje se obelezavaju sa: a, ab ili b. Isto tako koristi se i na primer oznaka III-IV koja govori da je zvezda izmedju te dve klase emisivnosti. Tako neke poznatije zvezde imaju sledecu punu oznaku po MKK klasifikaciji: Sunce: G2V, Beta Cet (Deneb Caitos): K0III, Alfa CMi (Polara): F5IV-V, Alfa Ori (Betelgez): M2Iab. Kao dodatak MKK notaciji mogu biti koriscene i oznake za neke nestandardne karakteristike pojedinih zvezdanih spektara: e - emisione linije, m - linije metala, p - neobicni spektri, v - promenljivi spektri, itd.



HERCSPRUNG – RASELOV DIJAGRAM

Mukotrpni posao generacija astronoma na sakupljanju podataka o zvezdama dobio je puni smisao tek kada su na osnovu njih utvrdene empirijske zakonitosti izmedju pojedinih velicina koje karakterisu zvezde. U nizu takvih zakonitosti najveci znacaj ima veza izmedju apsolutnih zvezdanih velicina i spektralnih klasa zvezda, koju su na pocetku ovog veka (1905 – 1914) uocili nezavisno jedan od drugoga danski astronom Hercsprung (E. Hertzsprung) i amerikanac Rasel (H. N. Russell). Ova zavisnost je najboje prikazana Hercsprung – Raselovim ili HR dijagramom.


Na slici je prikazan HR dijagram zvezda poznatih apsolutnih zvezdanih velicina i spektralnih klasa. Ako posmatramo raspodelu zvezda po dijagramu mozemo primetiti da je najvezi broj zvezda rasporedjen duz relativno uskog pojasa koji se proteze po dijaginali dijagrama, od levog gornjeg ugla (vreli plavi super divovi) do desnog donjeg ugla (hladni crveni patuljci). Ovaj pojas se naziva glavni niz (grana) HR dijagrama i odlikuje se sem brojnosti i malim rasejanjem tacaka koje predstavljaju zvezde. Sledeca po brojnosti je grupa zvezda spektralnih klasa G – M i apsolutnih zvezdanih velicina oko 0m koje se nazivaju zvezde divovi.

Njihove emisivnosti i radijusi za nekoliko redova velicina nadmasuju vrednosti zvezda glavnog niza istih spektralnih klasa. Nesto iznad ove grupe se nalaze malobrojni super divovi sa apsolutnim velicinama od -3m od -8m. Posmatranja su pokazala da na jednu zvezdu super diva dolazi oko 1000 divova i oko 10 miliona zvezda glavnog niza. Na apcisi HR dijagrama se cesto pored spektralne klase stavlja i skala temperatura zvezda. Tako polozaj zvezde u HR dijagramu odredjuje odnos izmedju dva najvaznija posmatracka parametra emisivnosti i temperature zvezde. HR dijagram ima svoj veliki znacaj kako u pregledu i klasifikaciji najbrojnijih objekata u vasioni zvezda, tako i u razumevanju njihovog zivotnog ciklusa.


Very Happy

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Ned Apr 22, 2012 2:58 am

ODREDJIVANJE SJAJA ZVEZDA - MAGNITUDA


Magnituda (m) zvijezde, planeta ili drugog nebeskog tijela je mjera njegova sjaja. Razlikujemo prividnu i apsolutnu magnutudu.

Ljestvica kojom se mjeri magnituda potječe iz helenskih vremena kad su se zvijezde vidljive golim okom dijelile u šest magnituda. Najsvjetlije zvijezde bile su prve magnitude (m = +1), a najtamnije šeste magnitude (m = +6), što je granica ljudske moći opažanja (bez pomoći teleskopa). Svaki stupanj magnitude smatrao se dvaput svjetljijim od sljedećeg. Ovaj ponešto grub način označavanja sjaja zvijezda popularizirao je Ptolomej u svom Almagestu, a općenito se smatra da ga je izmislio Hiparh. Ovaj originalan sustav nije mjerio magnitudu Sunca. Kako je osjetljivost oka na svjetlost logaritamska, rezultirajuća ljestvica također je logaritamska.


Norman Robert Pogson je 1856 formalizirao sustav definirajući tipičnu zvijezdu prve magnitude kao zvijezdu koja je stoput svjetlija od tipične zvijezde šeste magnitude; stoga je zvijezda prve magnitude oko 2,512 puta svjetlija od zvijezde druge magnitude. Stotinu puta manje sjajan objekt ima magnitudu otprilike za pet veću; 2,512 puta tamniji objekt ima magnitudu za jedan veću. Taj broj, peti korijen iz 100 (=2,512), poznat je kao Pogsonov omjer.


Pogsonova ljestvica originalno je fiksirana tako da Sjevernjača ima magnitudu 2. Astronomi su kasnije otkrili da je Sjevernjača blago varijabilna zvijezda pa su najprije prešli na Vegu kao referentnu zvijezdu, da bi danas definirali nultu točku prema čitavom nizu zvijezda. Magnituda ovisi o valnoj duljini svjetlosti.

Moderni sustav više nije ograničen na 6 magnituda. Izuzetno svijetli objekti imaju negativne magnitude. Na primjer, Sirius, najsvjetlija zvijezda neba, ima prividnu magnitudu od -1.44 do -1.46. Teleskopi Hubble i Keck zabilježili su zvijezde s magnitudama od +30.



APSOLUTNA MAGNITUDA

U astronomiji, apsolutna magnituda je prividna magnituda, m, koju bi astronomski objekt imao da je na nekoj dogovorenoj standardnoj udaljenosti. Apsolutna magnituda omogućuje da se međusobno usporedi pravi sjaj različitih objekata neovisno o tome koliko su udaljeni.

Apsolutna magnituda koristi isti princio kao i prividna magnituda - razlika u sjaju od jedne magnitude znači omjer sjaja od ~2.512 (=100,4). Također, kao i prividna magnituda i apsolutna je magnituda broj koji ima to manju vrijednost što je objekt sjajniji, a to manju vrijednost što je objekt slabijega sjaja. Razlika u sjaju od 5 magnituda znači omjer u sjaju od točno 100. Mliječni Put, na primjer, ima apsolutnu magnitudu od oko -20,5, što znači da je kvazar s apsolutnom magnitudom od -25,5 točno 100 puta manje sjajan od naše galaksije. Kad bi naša galaktika i taj kvazar bili jednako udaljeni od Zemlje, kvazar bismo na nebu vidjeli 100 puta sjajniji.

Apsolutna magnituda, M, zvijezde ili galaktike je prividna magnituda koju bi imale da su 10 parseka udaljene; apsolutna magnituda planeta (ili drugog tijela Sunčevog sustava) je prividna magnituda koju bi imalo da je 1 astronomsku jedinicu udaljeno i od Sunca i od Zemlje. Apsolutna magnituda Sunca je +4,83 u V traci (žuta) i +5,48 u B traci (plava).

Za planete, komete, asteroide i druga tijela Sunčevog sustava, definicija apsolutne magnitude je nešto drukčija nego za tijela dubokog svemira. Razlika je, zapravo, jedino u standardnoj udaljenosti za koju se računa prividni sjaj objekta.

Za tijela Sunčevog sustava, apsolutna magnituda se definira kao prividna magnituda koju bi objekt imao da se nalazi na udaljenosti od 1 astronomske jedinice (1 AJ) i od Sunca i od Zemlje, pri faznom kutu od 0°.

Za spomenute zadane udaljenosti (1 AJ), Sunce, Zemlja i objekt tvore jednakostraničan trokut, pa fazni kut nikako ne može biti nula, no ovakva je formulacija zgodna za računanje. Fazni kut od 0° znači da se sa Zemlje vidi ona strana nebeskog tijela koja je obasjana Suncem.



PRIVIDNA MAGNITUDA

Prividna magnituda (m) zvijezde, planeta ili drugog nebeskog tijela je mjera njegova prividna sjaja, tj. količine svjetlosti koja do nas dopire od objekta. Stotinu puta manje sjajan objekt (ili isti objekt deset puta udaljeniji) ima prividnu magnitudu otprilike za pet veću; 2,512 puta tamniji objekt (ili isti objekt 1,585 puta udaljenjiji) ima prividnu magnitudu za jedan veću.

Kako količina svjetla ovisi o gustoći atmosfere između nas i objekta, prividna magnituda se normalizira na vrijednost koju bi imala izvan atmosfere. Što je objekt tamniji, to je njegova prividna magnituda veća. Prividna magnituda ovisi o udaljenosti objekta; ekstremno sjajan objekt postaje jedva vidljiv ako je dovoljno daleko; prividna magnituda i udaljenost objekta povezani su zakonom inverznog kvadrata. Stotinu puta manje sjajan objekt (ili isti objekt deset puta udaljeniji) ima prividnu magnitudu otprilike za pet veću; 2,512 puta tamniji objekt (ili isti objekt 1,585 puta udaljenjiji) ima prividnu magnitudu za jedan veću.






SKALA PRIVIDNIH MAGNITUDA



GRANICNA MAGNITUDA


U astronomiji granična magnituda označava magnitudu najtamnije zvijezde koju ljudsko oko ili neki instrument može detektirati. Astronomi amateri najčešće koriste graničnu magnitudu kao procjenu kvalitete noćnog neba određene lokacije. Granična magnituda se mjeri u zenitu jer tamo svjetlost zvijezda prolazi kroz najtanji sloj atmosfere. Tamno noćno nebo bez svjetlosnog onečišćenja ima graničnu magnitudu 6.5. Postoje mjesta gdje je je moguće vidjeti i tamnije zvijezde, no ona su uglavnom ili vrlo udaljena od civilizacije ili na vrlo visokim planinama.

U osvijetljenim gradovima granična magnituda značajno pada zbog utjecaja rasvjete. Iz centra velikih gradova rijetko se vide zvijezde tamnije od 3. magnitude što znači da je vidljivo jedva 100 zvijezda od otprilike 4000 koliko ih se može vidjeti na nebu granične magnitude 6.[1] U predgrađima granična magnituda može biti oko 5, a tek na vrlo tamnim lokacijama vide se zvijezde tamnije od 6. magnitude.


Granična magnituda ovisi o transparenciji atmosfere te varira od osobe do osobe. S godinama zjenica se više ne može potpuno raširiti pa je i ukupan broj vidljivih zvijezda manji. Svjetlost Mjeseca na nebu djeluje poput svjetlosnog onečišćenja pa će biti vidljivo znatno manje zvijezda ako je Mjesec iznad horizonta

Granična magnituda teleskopa najviše ovisi o njegovom promjeru. Što je promjer zrcala ili leće veći, veća je površina koja sakuplja svjetlost zvijezda te je ukupan broj vidljivih zvijezda veći.

Za računanje vizualne granične magnitude kroz neki teleskop koristi se formula:

7.5 + 5 x logD

D = promjer objektiva u centimetrima

Prema toj formuli kroz teleskop promjera 8" (20 cm) teoretski se mogu vidjeti zvijezde 14. magnitude u idealnim uvjetima. Formula ne uzima u obzir neke čimbenike koji također utječu na vidljivost kao što su svjetlosno onečišćenje, svjetlosna propusnost teleskopa te iskustvo i starost opažača. Postoje i varijacije navedene formule, o ovu najčešće koriste proizvođaći teleskopa u opisu opreme koju prodaju.

Fotografska granična magnituda ovisi o mediju na koji se snimaju fotografije. Za klasični film ona iznosi otprilike dvije magnitude više od vizualne granične magnitude, a za digitalne fotoaparate još i više. CCD kamere namijenjene astronomiji imaju još veću graničnu magnitudu pa je tako sa kvalitetnim refraktorom promjera 4" (10cm) i CCD kamerom na tamnom nebu moguće snimiti zvijezde 17.-18. magnitude.


SPISAK ZVEZDA PO SJAJU

Ovde su predstavljene najsjajnije zvezde na nebu, poređane po prividnoj zvezdanoj veličini. Promenljive zvezde su označene sa var. Kod dvojnih zvezda označen je sjaj samo sjajnije komponente.


Very Happy


_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Pon Feb 06, 2012 5:01 pm


BUDUCA ISTRAZIVANJA CRNIH RUPA

Penrouzova ideja je da se buduce civilizacije smeste na sigurnoj udaljenosti od crne rupe i da je eksploatisu tako sto ce u nju bacati otpad i koristiti njeno zracenje kao izvor energije. Odnosno, koristeci energiju koju rotirajuca crna rupa izbacuje sa stacionarne granice. Naravno, to je zamisao koju ce ispuniti neki nasi cukun cukun cukun unuci...
Crne rupe ce u daljoj buducnosti istrazivati svemirski brod Cygnus. Ako rupa rotira, ona oko sebe stvara vir i lansirana sonda koja bi se priblizavala rupi bi bila povucena tim dzinovskim virom.
Svetlost koju bi sonda slala bila bi sve crvenija, jer bi, kako Torn kaze, gravitacija zarobljavala fotone i usporavala zracenje. Rastezala bi radijaciju, cineci njihovu talasnu duzinu vecom, a duzi talasi cine svetlost crvenijom.

Spustanjem niz vir sonda bi bila raskomadana pre nego sto posalje neke informacije sa mesta istrazivanja. Kip Torn objasnjava ovu pojavu ovako: "Ovde ja sedim. Moja glava dodje dalje od centra Zemlje nego moje grudi, tako da ima razlike u vuci. Moju glavu vuce nesto manja gravitacija od one koja vuce moje grudi. Medjutim, pri prilasku crnoj rupi ta razlika u vuci postaje sve veca i veca". To je uzrok raspadanja objekata.

Plan je da sonda koja ce se priblizavati crnoj rupi ima mogucnost rastezanja tj. izduzivanja do neke granice, da bi sto duze izdrzala spustanje niz vir i time skupila i poslala vise podataka. Posle odredjene granice gravitacija bi nastavila da je izduzuje i time bi je unistila. To rastezanje se nastavlja sve dok se objekti ne pretvore u spagetu tj. beskonacno dugu liniju. Ta pojava se zove spagetizacija (spagettification). Martin Riz kaze da se ona javlja pre dostizanja horizonta dogadjaja.

S obzirom da Ajnstajnova teorija relativnosti kaze da je vreme relativno i individualno, uvode se dva vremena da bi se izbegli nesporazumi oko merenja vremena. Jedno vreme meri udaljeni posmatrac (koordinativno vreme), a drugo meri posmatrac koji slobodno pada (sopstveno vreme).

Jaka gravitacija i velike brzine uslovljavaju dilataciju vremena i pokazuje se da se zapravo na horizontu dogadjaja vreme potpuno ?zaustavlja?. Znaci, ako bi bili u mogucnosti da posmatramo kolaps zvezde u crnu rupu, sam kolaps necemo videti. Vreme protice sve sporije i kad se materija dosegne Svarcsildov radijus vreme staje. U neku ruku izgleda kao da je unutrasnjost crne rupe u nekom drugom delu univerzuma.

Ako se baci tempirana bomba ka crnoj rupi, videce se kako ona pada ka svome cilju. Medjutim, na nekom rastojanju od crne rupe ona ce poceti da usporava da bi se potpuno zaustavila na horizontu dogadjaja. Bez obzira koliko cekali, nece se videti eksplozija. Sa stanovista posmatraca koji zajedno sa bombom upada u crnu rupu, vreme bi teklo sasvim regularno, i on bi po samom ulasku u crnu rupu video eksploziju bombe, bas kako je natempirana.

Slicno bi se desavalo i sa buducim svemirskim brodom Cygnus-om. Kako bi se sonda priblizavala crnoj rupi, ona bi se za satove na Cygnusu, koji se nalazi na sigurnoj udaljenosti, usporavala. Ako su predvidjanja da ona upadne u rupu tacno u 12h, tih 12h nikada nece otkucati. Za svaku sekundu koja otkucava trebalo bi sve vise i vise vremena. Tih 12h je tacka koja lezi beskonacno u buducnosti, odnosno, vreme se na horizontu dogadjaja zaustavlja. Medjutim, kad bi postojala posada u sondi koja upada, za njih bi vreme teklo sasvim normalno.
U realnom vremenu astronaut, koji se nalazi u sondi, i sve cestice njegovog organizma dozivljavaju koban kraj u singularitetu. Zato je potrebno uvesti imaginarno vreme. Tri prostorne dimenzije i imaginarno vreme formiraju zatvoreni sistem prostor-vremena, bez graica i ivica (nesto nalik Zemlji, koja takodje nema ni granica, ni ivica). Ono sto se desava moze se izracunati u imaginarnom vremenu, jer zakon fizike ne vaze u singularnosti. Ovo bi znacilo da astronaut ima dve istorije, realnu i imaginarnu.


Sonda pre…


… i posle rastezanja


BELE RUPE

Prema imaginarnom vremenu astronaut odlazi u bebu univerzum tj. deo kosmosa oformljen unutar maticnog univerzuma tj. njegove cestice bi se emitovale u nekom drugom delu svemira od strane neke bele rupe. Zakoni fizike su takvi, da ako postoje mesta iz kojih nista ne moze izaci, onda moraju postojati i mesta u koja nista ne moze uci, vec samo izaci i to u stanju kakvom je i usla u crnu rupu, odnosno zracila bi onu energiju koju joj je crna rupa zaplenila. Takva mesta su nazvana bele rupe. Koncepcija o belim rupama je prvi put izlozena 1964. godine i mnogo se u nju ne veruje. Bele rupe mogu biti kvazari, jer se pretpostavlja da kroz njih crne rupe emituju energiju. Medjutim, postojanje belih rupa je malo verovatno jer one ne postuju drugi zakon termodinamike..



CRVOTOCINA

Kruskal i Sekeres su 1960., nezavisno jedan od drugog, dosli do iznenadjujuceg zakljucka. Jednacine su otkrile da postoje dva, vec spomenuta, singulariteta, jedan u proslosti i jedan u buducnosti. Ali, to nije sve. Crna rupa deli prostor na dva dela.

Ovo je ono sto je potrebno za putovanje kroz prostor i to neverovatno velikom brzinom. Na prvi pogled ovakav nacin putovanja izgleda moguc, medjutim kasnija istrazivanja ukazuju da su sve ove mogucnosti nestabilne, gde bi i najmanja pometnja, kao sto je prisustvo svemirskog broda unistila crvotocinu (wormhole), prolaz koji spaja nas i neki drugi svet. Svemirski brod bi bio unisten jakim silama. To bi bilo kao spustanje niz Nijagarine vodopade u buretu. Zatim, broj cestica u drugom delu univerzuma bi bio jednak broju cestica koje su upale u crnu rupu plus broj cestica koje je crna rupa izracila. One ce biti iste vrste , ali ne mora da znaci da su bas od istog upalog objekta. Ovo znaci da cestice koje upadnu u crnu rupu izlaze iz nje sa skoro istom masom. Osim toga, putovanje bilo u imaginarnom vremenu i ne bi znali gde putujemo. Ocigledno je da ce se tesko ostvariti putovanje uz pomoc crnih rupa, tako da ipak ovakav nacin transporta izgleda beznadezan.


Napominjem da je ova teorija osporavana od velikog broja naucnika, al' recimo da je i Ajnstajn u pocetku bio osporavan, kao neko ko gotovo rusi temelje fizike i postavlja nove revolucionarne ideje. U stvari, bio je osporavan posto je pricao o stvarima koje su na granici razumljivosti samog covekovog razuma.


VEROVATNOCA

S obzirom na tok zbivanja u Vasioni, moguce je da ce njen poslednji stadijum biti u obliku supermasivne crne rupe, ako se uzme u obzir da je ona krajnje poslednji stadijum kolapsa materije, a uz to i najstabilniji.

Ako se pretpostavi da ce sve galaksije u Vasioni kolapsirati u crnu rupu, ona bi imala precnik od 10 milijardi svetlosnih godina sa gustinom nekog gustog gasa. Uzimajuci u obzir masu Vasione, crna rupa koja bi nastala od sve te materije imala bi precnik od 25 miliona svetlosnih godina, a to je upravo precnik svemira u kome mi zivimo. Znaci, moguce je da citava Vasiona predstavlja jednu crnu rupu. To je hipoteza koju je postavio Kip Torn (Kip Thorne). Ako je to tacno onda je svemir oduvek bio ovakav i zauvek ce ovakav ostati.

Da li je moguce da se u centru nase galaksije nalazi crna rupa? Da, moguce je. Kolika je verovatnoca da nas ona uskoro "prozdere"? Mala. U stvari, gotovo nikakva uzimajuci u obzir dimenzije galaksije i sporo uvlacenje materije kroz levak rupe. Pre ce sudbinu Zemlje zapecatiti neka druga sila, kao sto su pozni stadujumi Sunceve evolucije, odnosno npr. za nekih 800-900 miliona godina ce se povrsinska temperatura Sunca povisiti taman toliko da na Zemlji ispare okeani.


Kolika je verovatnoca da Sunce kolapsira u crnu rupu? Takodje, mala. Odnosno, nikakva, zato sto je Sunceva masa ispod Candrasekarove granice. Ono bi moralo biti barem upola vece nego sto je sad da bi imalo predispozije zvezde koja ce kolapsirati u crnu rupu. Sunce ce svoju evoluciju zavrsiti na stadijumu belog patuljka, a to ce se dogoditi nakog sto mnoge i mnoge generacije prozive.

"...U Srednjem veku kartografi su obelezavali Afriku recima: "Ovde su zmajevi." Kako su istrazivaci otkrivali ovaj kontinent, misterije su nestajale. Slicno tome, otkrivanje svemira je oduvalo mnoge predrasude i strahove. Medjutim, naucnici koji tragaju za crnim rupama su zateceni u potpuno suprotnom stanju. Sto ih vise istrazuju, one izgledaju monstruoznije. Pitanje je da li one zaista postoje, da li imaju moc da nadjacaju bilo koju silu i da li one duboko unutra kriju najvece tajne Svemira..." Proucavanja crnih rupa postavljaju mnoga pitanja koja zalaze iza samog covekovog razuma i mogucnosti saznanja. Koliko je nepoznato to sta je prouzrokovalo Veliki Prasak, toliko su i crne rupe nerazumljive i nedokucene.

Na Ajnstajnovu recenicu: "Nikada necu poverovati da se Bog igra kockicama" ("God does not play dice"), koju je on izjavio posto se suocio sa odbojnoscu prema kvantnoj mehanici, Hoking se kasnije nadovezao da ne samo da se igra sa njima, vec ih baci tamo gde ih ne moze videti...

"...Hoce li se konacno za jednu posmatranu oblast ustanoviti da je crna rupa? Ili ce se pokazati da su crne rupe bile, ipak, samo fantazija, razvijena iz teorijskih jednacina koje nude bogate mogucnosti za mastanje, ali im je sudbina da ostanu samo teorijske?..."


ASTRONOMI PRATE CRNU RUPU U MLIJEČNOM PUTU KOJA NAM SE PRIBLIŽAVA VELIKOM BRZINOM

Crna rupa kreće se kroz našu galaksiju (Mliječni put), vukući i "jedući" jednu ostarjelu zvijezdu dok nam se primiče. Naime, astronomi su javili da ova crna rupa (pa zato je i tako zanimljiva) ima kurs koji će je u budućnosti dovesti u blizinu naše plave planete.
Međutim, nemamo apsolutno zbog čega da se brinemo ili paničimo: ova crna rupa je od našeg Sunčevog sistema udaljena između 6.000 do 9.000 svjetlosnih godina i do nas će doći za oko 200 miliona godina.

Ipak, i pored tako velike udaljenosti, astronomi koji ovu svemirsku pojavu prate pomoću svemirskog teleskopa Habl (Hubble) su veoma uzbuđeni jer im ova crna rupa daje najbolji mogući dokaz da crne rupe nastaju eksplozijom zvijezda (nekoliko puta većih od našeg Sunca) poznatoj još i pod nazivom supernova.


Pošto same crne rupe ne mogu da se vide naučnici ih mogu otkriti tek kada počnu da privlače okolnu materiju pod uticajem svoje ogromne gravitacije. Tada se oko crne rupe stvara disk materije koju privlači i ona postaje "vidljiva".

Većina crnih rupa se ne kreće već uglavnom ostaju u središtima svojih matičnih galaksija, uključujući i Mliječni put. Felix Mirabel sa Francuskog Instituta astronomije i astrofizike izjavio je da je ovo tek druga crna rupa za koju je ustanovljeno da se kreće. Prva crna rupa u pokretu otkrivena je prije više od godinu dana i kreće se mnogo brže od novootkrivene. Međutim, kako je ova vijest objavljena 13. septembra, samo 2 dana nakon terorističkih napada na Ameriku, ona nije imala većeg odjeka.

Novootkrivena crna rupa je manje mase i kreće se prema nama brzinom od oko 350.000 km/h (4 puta brže od zvijezda u njenoj okolini), a vodi se pod oznakom GRO J1655-40.

Very Happy

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Pon Feb 06, 2012 5:01 pm


OTKRIVANJE CRNIH RUPA

Crne rupe za sada postoje samo teorijski. One su najstabilniji objekti u svemiru. Ako postoje samo u sredistima galaksija onda postoji samo jedna crna rupa u Mlecnom putu. Ako postoje i u sredistima zbijenih jata onda ih u nasoj galaksiji ima oko dve stotine. Ako se, medjutim, javljaju kao potencijalni pratioci u dvojnim sistemima onda ih, naravno, ima mnogo, mnogo vise. A sta ako one postoje razbacane po svemiru, mi tek onda ne mozemo znati njihov broj.

Crnu rupu je tesko zapaziti jer ne odaje svetlost, u stvari gotovo nista. Ni do danas nijedna crna rupa nije zasigurno detektovana, jer se direktno teleskopom ne moze videti. One se gotovo sigurno otkrivaju indirektnim putem, tj. njihovim gravitacionim uticajem na okolne objekte. Novorodjena crna rupa moze da "luta" svemirom, usamljena i nevidljiva, ali mnoge rupe nisu same vec su clanovi dvojnog sistema ciji je jedan clan vidljiv i tada se moze detektovati njena lokacija. Ti dvojni sistemi otkrivaju se cudnim ponasanjem vidljivih tela. Pri analizi spektra zvezde zapaza se regularni pomak u spektralnim linijama ka plavoj (tada se zvezda priblizava Zemlji) i ka crvenoj (tada se zvezda odaljava od Zemlje) (Doplerov efekat). Izracunavanjem kolika ih gravitacija ometa moze se zakljuciti kakav im je nevidljivi pratilac (npr. crna rupa ili neko drugo telo).


AKRECIONI DISK

Znaci, crna rupa svojom gravitacijom utice na okolne objekte, zarobljava gas i drugu materiju sa svog vidljivog pratioca. Time oko sebe formira dodatni disk tj. akrecioni disk (akrecija = sakupljanje). Otkrivanjem takvog efekta, otkriva se skriveni pratilac. Ta materija se sliva kao kroz levak ka crnoj rupi i dok ne dosegne horizont dogadjaja odaje neko zracenje. Gravitaciono polje u blizini horizonta je jako veliko i materijal koji upada u crnu rupu ima veliku brzinu (blizu brzini svetlost) i ubrzanje, cestice koje se slivaju medjusobno se sudaraju i to zestokim sudarima kao u nuklearnom akceleratoru, pa zato akrecioni disk odaje elektromagnetno zracenje visokih energija, najverovatnije X (rendgensko) zracenje.

Oko sistema dvojnih zvezda se moze opisati osmica koja odredjuje domen gravitacionog dejstva svake zvezde. "...Materija koja se nadje unutar petlje pripada zvezdi koja se nalazi u centru te petlje. Ako se iz nekog razloga materija nadje van petlje, onda je ona izgubljena za datu zvezdu. Posebno je interesantna tacka preseka ove dve petlje koju nazivamo unutrasnja Lagranzova tacka, a koja omogucava prenos mase s jedne na drugu zvezdu. Pretpostavimo da jedna od zvezda iz nekog razloga pocne da izbacuje materiju izvan svoje petlje. Deo te materije ce proci i kroz unutrasnju Lagranzovu tacku, a to znaci da ce biti privucen ka drugoj zvezdi. Ako je ova druga zvezda mala, pridosla materija s prve zvezde uci ce u orbitu oko druge zvezde, formirajuci disk ili prsten slicno Saturnu. Zbog razlicite brzine rotacije unutrasnjeg i spoljasnjeg sloja diska dolazi do velikog zagrevanja gasa usled trenja, kao i do ubrzanog pada velikih kolicina ove materije na povrsinu zvezde... Nas svakako interesuje sta se dogadja ako je jedna od dvojnih zvezda upravo crna rupa...Dodatnom analizom ponasanja akrecionog diska u cijem se centru verovatno nalazi crna rupa ustanovljeno je da ce, pored stalnog X zracenja, ovaj sistem svakog stotog dela sekunde izraciti u vidu bljeska dodatno intenzivno X zracenje. Magnetne sile usled spiralnog spustanja materije cupaju mlazove atoma. Dakle, moguce je imati direktne dokaze za postojanje crne rupe. Nazalost, teleskopi koji se nalaze na satelitu Uruhu nisu u stanju da detektuju tako brze promene u X zracenju ."

Svetlosni zrak koji je dosta udaljen kretace se skoro pravolinijski jer je prostor-vreme skoro idealno ravan. Kako se bude priblizavao crnoj rupi zrak ce zakrivljivati svoju putanju. Na odredjenom rastojanju od crne rupe zrak bi bio zahvacen u cirkularnu orbitu koja se zove fotonski krug. Razumljivo je da svaka zvezda salje bar nekoliko zraka na tacno odredjenom rastojanju od rupe, koji zato kruze ovim cirkularnim orbitama. Ove orbite u fotonskoj sferi nisu stabilne. I najmanja perturbacija izbacice ovaj zrak ili natrag u vasionu ili dole u rupu.


Akrecioni disk


MOGUCA OTKRICA CRNIH RUPA

Decembra 1970. je lansiran satelit Uhuru sa dva teleskopa za detektovanje samo X-zraka. U toku naredne dve godine detektovano je preko 300 izvora X-zraka. Jedan od tih izvora je iz sazvezdja Labud (koje se sada naziva Labud X-1 (Cygnus X-1)). Licio je na dvojnu zvezdu sa jednim nevidljivim clanom. Vidljivi clan toga sistema je plava zvezda devete magnitude (poznata kao HDE 226868), udaljena 8200 sg i oko 23 puta je veca od Sunca. Svakih 5,6 dana ona je pravila pun krug oko svog nevidljivog partnera, cija je masa bila 10 puta veca od Sunceve, sto je bilo previse za neutronsku zvezdu, pa su zakljucili da je to verovatno crna rupa. Osim toga, zvezda obicno ne emituje X zracenje. (To je energija 10 000 puta veca od one koju emituje Sunce). Kad se posmatra sazvezdje Labud, taj vidljivi clan tj. zvezda je izduzena i izvitoperena, jer njen pratilac ispoljava ogromnu gravitaciju i daje joj oblik jajeta. Ako se zaista potvrdi da se tu nalazi crna rupa bice to jedno od najvaznijih otkrica savremene nauke.

Naucnici, Stiven Hoking i Kip Torn, su se opkladili u postojanje crne rupe u oblasti Labuda. Hoking je rekao da na tom mestu ne postoji crna rupa (iako je bio ubedjen da postoji), jer bi time dobio utesnu nagradu za citav svoj zivotni trud, a to je cetvorogodisnja pretplata na casopis "Privatni detektiv", dok ako bi crna rupa tu zaista postojala, on bi Tornu platio godisnju pretplatu na casopis "Penthaus", jer mu tada ne bi bilo problem da isplati opkladu s obzirom da bi otkrivanjem crne rupe postigao gotovo zivotni cilj. Godine 1975. su bili 80% sigurni u postojanje crne rupe u podrucju Labuda, dok su 1987. bili 95% sigurni, da bi sledece godine Hoking poceo sa isplacivanjem svoje opklade.

Osim toga, vrlo je moguce da su crne rupe jos LMCX-3, AO620-00, kao i LMCX-1 i SS433.


Pretpostavlja se da se i u Magelanovim oblacima nalaze crne rupe, mada su naucnici sigurni da ih ima mnogo vise u svemiru.

Raspolaze se i sa izvesnim podacima da se crna rupa nalazi u centru nase galaksije (kao sto je i moguce za druge galaksije), sa masom koja iznosi oko stotine hiljada Suncevih, tvrdi Torn. Riz pretpostavlja da crne rupe iz centra galaksije nastaju otprilike u isto vreme kad i galaksija i to od gasa koji se sleze u centru. Gas predje tacku posle koje nema povratka, gde ne moze formirati zvezdu, ali se kontrahuje u jedan oblak koji postaje vrsta superzvezde (superstar) koja potom kolapsira u supermasivnu crnu rupu.

Da bi se otkrili X-zraci potrebni su sateliti i detektori daleko iznad Zemljine atmosfere, jer ih ona ne propusta, ili ogromni teleskopi na vrhovima visokih planina. Najbolja svetska opservatorija se nalazi na vrhu Mauna Kea (14 000 stopa), vrhu ugasenog vulkana na Havajima.

Andrea Gez (Andrea Ghez) sa Mauna Kee pokusava da vidi samo srce galaksije. Ono je zvezdoliko, ugaonog precnika od 5 stepeni u kome se nalazi tackasti izvor. Pretpostavlja se da je to supermasivna crna rupa ciji akrecioni disk zraci. Ono je udaljeno nekih 28 000 sg. Njen vidik zamucuju cestice kosmicke prasine koje ispunjavaju medjuzvezdani prostor, ali ona se kroz njih probija infracrvenim kamerama sa dzinovskog Keck-a, najveceg teleskopa na svetu. To otkriva cudesnu sliku. Gez kaze da je to jedinstveno mesto u galaksiji. Koncentracija zvezda je uzasno velika, turbulencija je visoka, sile magnetnog polja su jake. Ona je najvise zainteresovana za efekat koji crna rupa ostavlja na zvezdama, jer samu rupu, naravno, ne moze videti. 1995. su tacno uspostavljene pozicije zvezda i posmatra se njihovo pomeranje. Utvrdjeno je brzo kretanje zvezda i to 14 000 km/s (sto bi bilo 1/2% brzine svetlosti). U svakodnevnim uslovima, to je brzina od 3000 milja po casu, sto bi znacilo da je u blizini jak izvor gravitacije koji upravlja brzinom, odnosno kretanjem ovih zvezda. Ta jacina je jedino analogna crnoj rupi. Prema brzini kretanja zvezda Gez proracunava da je masa te crne rupe 2,6 miliona puta veca od Sunceve.


Centar galaksije

U sazvezdju Device oko 50 miliona sg od Zemlje nalazi se dzin od galaksije, nazvana M87. Otkrio ju je francuski astronom Sarl Mesje 1781.,samo par godina pre nego sto je Micel pomislio na crne rupe. Zvezde u sredistu galaksije su gusto zbijene, toliko da skupa lice na jednu ogromnu zvezdu gledano kroz mali teleskop. 1977. astronomi su detaljnije pregledali ove zvezde i po kompaktnosti zakljucili da ih drzi gravitacija koja, zakljuceno prema jacini, verovatno dolazi od crne rupe. M87 je cudna i po tome sto se iz njenog centra pruza mlaz materije na hiljade sg u prostor. Na obicnom teleskopu to se vidi slabo i bledo, dok radio teleskop otkriva brilijantan tok energije koji izracuje galaksija.

Very Happy


Poslednji izmenio Gretta dana Pon Feb 06, 2012 5:04 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Pon Feb 06, 2012 5:00 pm



EKSPLOZIJA CRNE RUPE

Isparavanjem crna rupa se smanjuje. Time ona postaje sve toplija i na izmaku svoje mase i energije, temperatura se brzo povecava tako da crna rupa svoj kraj belezi praskom tj. eksplozijom.

Hoking je izracunao da bi premordijalne crne rupe mase oko 1011 kg, koje su mogle biti stvorene Velikim Praskom, trebale izraciti svoju energiju i time eksplodirati negde u nasoj sadasnjosti. Medjutim, tako nesto jos nije detektovano.

Jacina eksplozije zavisi od toga koliko razlicitih vrsta elementarnih cestica tamo ima. S obzirom da se danas veruje da postoji 6 razlicitih kvarkova, Hoking kaze da bi ta eksplozija bila jednaka eksploziji miliona H-bombi (vodonicnih bombi - bomba koja oslobadja energiju sjedinjavanjem vodonikovih jezgara, na visokim temperaturama, pretvarajuci se u helijum)). S druge strane, tu je i R. Hagedorn-ova teorija iz CERN-a koja kaze da postoji neogranicen broj elementarnih cestica. Kako se crna rupa smanjuje i postaje sve toplija, emitovace sve veci i veci broj razlicitih vrsta cestica i izazvala bi eksploziju 100 000 puta vecu od prethodno navedene. Naravno, kada bi se resio problem o kvarkovima gotovo bi se resio i problem posmatranja eksplozije crne rupe.
Jos uvek niko nije otkrio samu eksploziju crne rupe.

Za velike crne rupe se pretpostavlja da ostavljaju pustos po svemiru. Medjutim, njihov zivotni tok je jako dugacak tako da je malo verovatno da ce neka od njih uskoro eksplodirati, ako se uzme u obzir da su najranije nastale kad i Veliki Prasak. Zato treba istrazivati male tj. praiskonske crne rupe, jer one svoju energiju brzo trose.


Da bi uopste dosli u priliku da vidimo eksploziju crne rupe potrebno je pronaci nacin za registraciju ovih eksplozija na razdaljini od oko jedne svetlosne godine. Osim toga, detektori gama zracenja bi morali biti veliki, a njihovo pravljenje je skupo. U ovom slucaju ne bi bilo neophodno utvrditi da svi kvanti, koji su odaslani tokom eksplozije, dolaze iz istog pravca, vec bi bilo dovoljno uociti da svi stizu u veoma kratkom razmaku, jer je to prilicna pouzdanost da poticu iz iste eksplozije.

U jeftinijem slucaju, Zemljina atmosfera je dobar detektor gama zracenja praiskonskih rupa. Kada se jedan visokoenergetski kvant gama zracenja sudari sa atomima nase atmosfere, on stvara parove elektrona i pozitrona, koji bi se kretali brze od svetlosti. Tako se izaziva elektronski pljusak. Krajnji ishod je jedan oblik svetlosti poznat kao Cerenkovljevo zracenje, koje bi bivalo odbijano od povrsine Zemlje u vidu bljeskova vidljive svetlosti (mada bi delom bili usporeni otporom vazduha). Eksplozivne emisije gama zracenja bi se mogle otkriti po bljeskovima svetlosti na nocnom nebu. Bljeskovi bi se uocavali istovremeno sa dva ili vise prilicno odvojenih tacaka. Naucnici Nil Porter i Trevor Viks su istrazivali ove pojave i zabelezili par bljeskova, ali nijedan od njih se nije mogao u potpunosti pripisati praiskonskim crnim rupama.

Very Happy


Poslednji izmenio Gretta dana Pon Feb 06, 2012 5:05 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Pon Feb 06, 2012 4:58 pm


"ISPARAVANJE" I TERMODINAMIKA CRNIH RUPA

Predvidjanje singulariteta ukazuje na to da opsta teorija relativnosti nije kompletna, zato sto su singulariteti tacke otsecene iz prostor-vremena, jer se u njima ne moze odrediti jednacina polja niti predvideti sta sledi iz njih. Crne rupe se kao primer singulariteta u buducnosti (tipa F) objasnjavaju tzv. Penrouzovim cosmic censorship-om.
Prema klasicnoj teoriji sve sto se desava u singularitetu crne rupe ne utice na spoljasnji svet, jer je njena unutrasnjost skrivena od spoljasnjih posmatraca. Takodje je cisto klasicnom teorijom uvidjeno da gravitacija ima promenljivu koja se ponasa kao entropija. Ta promenljiva zavisi od Penrouzove cosmic censorship hipoteze.
Prvo cemo uzeti u obzir slab oblik kosmickog cenzorsipa (weak cosmic censorship). On je ispravan ako su zadovoljena 2 uslova. Ti uslovi oznacavaju to da singularitet ne moze uticati na posmatrace i svet van crne rupe i da se nijedan singularitet ne moze videti sa velikih razdaljina.

Ako su uslovi zadovoljeni, onda u regionu prostor-vremena mora postojati deo koji predstavlja crnu rupu.

Jaci oblik kosmickog senzorsipa predstavlja to da je prostor-vreme globalno hiperbolicno.

Horizont dogadjaja moze imati svoj pocetak u proslosti, ali nema svoj kraj u buducnosti. Prateci uslove slabog kosmickog cenzorsipa dolazi se do zakljucka da horizont dogadjaja moze ostati isti ili se povecati s vremenom, ali ne smanjiti. Isto tako, kada bi se dve crne rupe spojile Svarcsildov radijus novonastale rupe bi bio veci od zbira radijusa prvobitnih crnih rupa.

Takvo ponasanje je veoma slicno entropiji drugog zakona termodinamike. Entropija se nikad ne moze smanjiti i entropija citavog sistema je veca od sume entropija delova sistema. (Npr. U jednoj kutiji nalazi kiseonik, a u drugoj azot. Ako se ove dve kutije spoje u jednu gasovi ce se medjusobno mesati i entropija dobijenog sistema ce biti veca tj. stanje sistema ce biti manje stabilno nego kad su gasovi bili odvojeni.)


TERMODINAMIKA CRNE RUPE

Tokom ?70. godina Bardin (Bardeen), Brendon (Brandon), Karter (Carter) i Hoking (Hawking) su sastavili cetiri zakona mehanike crnih rupa.

Nultni zakon[/]: Povrsinska gravitacija - K je ista na citavoj povrsini crne rupe, nezavisno od vremena, ukoliko je sistem u ravnotezi. Dok je u termodinamici temperatura ta koja je konstantna.

Prvi zakon analogan je prvom zakonu termodinamike koji govori o promeni unutrasnje energije, odnosno entropije sistema. Povrsinska gravitacija je mera jacine gravitacionog polja na horizontu dogadjaja.

Prvi zakon glasi:


[u]Drugi zakon
: Horizont dogadjaja se ne moze smanjiti, kao i entropija u termodinamici.

Treci zakon: Nemoguce je smanjiti povrsinsku gravitaciju na nulu, u bilo kom konacnom broju pokusaja.

Dzejkob Bekenstajn (J.D. Bekenstein) je prvi napravio vezu izmedju ova dva analogna koncepta. 1972. izlozio je zamisao da podrucje horizonta dogadjaja predstavlja meru entropije crne rupe, sto se vidi iz drugog zakona, a iz nultnog zakona se vidi veza povrsinske gravitacije i temperature. On je posao od pretpostavke da ako crna rupa ima entropiju proporcionalnu horizontu dogadjaja, onda bi trebalo da ima i temperaturu proporcionalnu povrsinskoj gravitaciji, sto bi dovelo do toplotnog zracenja crne rupe. Ako crna rupa dodje u kontakt sa toplotnim zracenjem koje je nize temperature od crne rupe, crna rupa ce apsorbovati deo zracenja, ali prema klasicnoj teoriji, nista nece emitovati. To bi narusilo drugi zakon termodinamike, jer bi gubitak entropije toplotnog zracenja bio veci od povecanja entropije crne rupe. Ta neravnoteza je ispravljena zakljuckom da crna rupa odaje zracenje koje je takodje termalno. Takvo resenje se isuvise dobro uklopilo sa teorijom da bi bilo samo obicna aproksimacija. Izgleda da crne rupe zaista imaju unutrasnju gravitacionu entropiju. Rec unutrasnja ukazuje na visok nivo nepredvidivosti gravitacije.

Hoking i Bekenstajn su 1975. izveli jednacine entropije crnih rupa:



Ova resenja u kombinaciji sa Svarcsildovim jednacinama pokazuju da su entropija i povrsina crne rupe proporcionalni kvadratu mase crne rupe, i da je temperatura obrnuto proporcionalna masi:



Medjutim, postojao je jedan kobni problem. Teorijski je dokazano da crna rupa ima entropiju, a time i temperaturu. Onda to neminovno znaci da crna rupa mora odavati i nekakvo zracenje, prema Stefan-Bolcmanovom zakonu, sto je bilo nemoguce za crnu rupu, jer teorijski iz nje nista, ni svetlost, ne moze izaci.
Izracunavanjem navedenih jednacina dobijene su neke vrednosti. Masivne crne rupe imaju jako nisku temperaturu, tako da jako malo zrace. Na primer, crna rupa velicine Sunca ima povrsinsku temperaturu od i zivotni vek od 1070. S druge strane male crne rupe su mnogo toplije, zrace vise i kraceg su veka.

Hoking je uz pomoc kvantne teorije, opste teorije relativnosti i termodinamike razradio ovu koncepciju. Usredsredio se na granicu izmedju crne rupe i medjuzvezdanog prostora i tu 1974. nasao dokaz, jer je ovde rec o povrsini crne rupe.


KVANTNA MEHANIKA CRNE RUPE - HOKINGOVO ZRACENJE

U teoriji kvantnog polja vakuum nije prazan. Sadrzi uskomesanu masu virtuelnih cestica koje se konstantno stvaraju i anihiliraju. Hoking je razmatrao situaciju kad bi se virtuelni par stvorio u blizini horizonta dogadjaja. Postoje tri resenja. Prvo, obe cestice bi upale u crnu rupu. Drugo, cestice bi se anihilirale u praznom prostoru pre nego sto ih uvuce crna rupa. I trece, jedna cestica toga para bi bila uvucena, dok bi se druga oslobodila u prazan prostor. To bi izgledalo kao da ju je emitovala crna rupa i naziva se Hokingovim zracenjem (Hawkings radiation).

Ovakva pretpostavka je u direktnoj kontradikciji onome sto tvrdi klasicna teorija mehanike i ona se objasnjava kvantnom mehanikom.

Svaka virtuelna cestica ima svoju anticesticu suprotnog naelektrisanja, ali iste mase. Antimaterija je slika u ogledalu materije. To je predskazao Pol Dirak, dok je to kasnije potvrdio Karl Anderson "ulovivsi" trag jednog pozitrona tj. cestice koja je bila ista kao elektron, ali nenegativnog naelektrisanja. Njihovim spajanjem nastaje energija tj. nastaju cestice visokih energija, fotoni ili mezoni. One se nazivaju virtuelnim, jer se za razliku od obicnih cestica ne mogu direktno detektovati. One trepere okolo tik ispod praga opazljive stvarnosti.

Princip neodredjenosti predvidja da se energija bez prekida moze pojavljivati i iscezavati u okviru skale odredjene Plankovom konstantom koji izmedju ostalog kaze da je ako sistem postoji veoma kratko vreme, njegova energija je obavezno neodredjena i zavisi od vremena trajanja tog sistema. Sto je krace vreme postojanja sistema, to je veca i neodredjenost energije. Izgleda da su virtuelne cestice zbog svog ekstremno kratkog postojanja u stanju da pozajme energiju za svoje postojanje iz banke zasnovane na Hajzenbergovom principu neodredjenosti. Taj fenomen je poznat kao "vakuum fluktuacija" (oznacava stalno ili uvek prisutno stvaranje i anihilaciju parova virtuelnih cestica u praznom prostoru). Takodje, prema Ajnstajnovoj jednacini E=mc2 ova energija se moze pretvoriti u cestice i anticestice koje naizmenicno preskacu iz postojanja u nepostojanje. Ove vakuum fluktacije imaju merljiv efekat na fizicke procese, kao sto na primer njihovo postojanje potvrdjuje mali pomak (Lambov pomak) u spektru svetlosti, koji potice od pobudjenih atoma vodonika.


Spektar odaslanih cestica je upravo onakav kakav bi emitovalo neko telo u stanju usijanja, a i crne rupe odasilju cestice upravo onom stopom koja je neophodna da bi se sprecilo narusenje drugog zakona termodinamike. To je jos jedan dokaz ekvivalentnosti termodinamike i fizike crnih rupa.

Neki udaljeni posmatrac moze da meri odbegle cestice, ali ih ne moze povezati sa onima koje su upale, jer ih ne vidi (ne vide se gde idu, zna se samo njihova masa i naelektrisanje) i zato su, grubo govoreci, sanse za ostvarivanje Hajzembergovog principa neodredjenosti, prepolovljene. Ta odbegla cestica odvodi malu kolicinu mase crne rupe, tako da se crna rupa malcice smanji. Ona cestica koja je upala se ponasa kao negativna masa i time smanjuje ukupnu masu crne rupe. Debljina barijere oko crne rupe proporcionalna njenoj velicini i sto se vise smanjuje cestice teze izlaze tj. gravitacija je jaca.

Crna rupa sto je manja, ona je toplija i vise zraci, sto je suprotvo kod svih ostalih tela, koja kad zrace temperatura im se smanjuje. To je vec pokazano jednacinama. Kraca je razdaljina koju cestica sa negativnom energijom treba da predje pre nego sto postane stvarna cestica (jer je gravitacija crne rupe toliko jaka da cak i stvarne pozitivne cestice moze preobratiti u cesticu negativne energije koja je kratkovecna (zato su stvarne cestice uvek pozitivne energije pod normalnim okolnostima)), te je tako veci obim emitovanja, kao i prividna temperatura crne rupe.
Napustena cestica ili anticestica koja je izbegla upadanje u rupu moze pobeci u okolni prostor gde se manifestuje kao zracenje iz crne rupe. Ovo zracenje ima energiju koju je moralo odnekud uzeti. Drugim recima, virtuelna cestica sada postaje prava cestica tako da njena energija ne moze vise poticati od energije "pozajmljene" na osnovu principa neodredjenosti. Verovatno ce se pokazati da ta energija u stvari potice od mase crne rupe. Kad jedna od virtuelnih cestica upadne u crnu rupu, ona ima negativnu energiju sa stanovista posmatraca koji se nalazi na velikom rastojanju. Kad se ta negativna energija pridoda crnoj rupi, ona gubi deo svoje mase, a energija koja odgovara ovom smanjenju mase, pojavljuje se u vidu cestice na velikom rastojanju, tj. u vidu zracenja iz crne rupe.

Kao protivteza pozitivnoj energiji emitovanog zracenja javlja se priliv cestica negativne energije. Prema Ajnstajnovoj jednacini E=mc2 energija je srazmerna masi. Priliv negativne energije dovodi do smanjenja mase crne rupe, a kako ona gubi masu tako se smanjuje podrucje horizonta dogadjaja, ali entropija se ne narusava, jer je priliv cestica u ravnotezi sa kolicinom emitovanih cestica.


Stvarna temperatura crne rupe ne zavisi od povrsinske gravitacije crne rupe.
Crna rupa Sunceve mase ima temperaturu od oko deset milionitog dela stepena iznad apsolutne nule. Toplotno zracenje crne rupe na ovom nivou bi bilo totalno potopljeno pozadinom i zracenjem samog svemira (pozadinsko zracenje), jer temperatura manja od temperature mikrotalasnog zracenja. Takva crna rupa vise apsorbuje nego sto emituje. S druge strane, crna rupa velicine protona ili neutrona koja ima masu od bilion tona bi imala temperaturu od oko 120 biliona K, sto odgovara energiji od 10 miliona eV. Na ovakvoj temperaturi crna rupa bi bila u mogucnosti da stvara elektron-pozitron parove i cestice nultne mase (neutrine). Praiskonske crne rupe bi oslobadjale energiju od 6 000 MW i vise, sto odgovara kapacitetu 6 velikih nuklearnih elektrana, odnosno one zrace gama ili rendgenskim zracima od oko 100 miliona eV, jer su one jako masivne i s tim emituju veliku kolicinu energije.

Princip neodredjenosti, takodje, implicira da se cestica mase m ponasa kao talas talasne duzine h/mc (h - Plankova const.). S obzirom da cestice koje formiraju crnu rupu moraju biti manje od nje, broj mogucih konfiguracija se smanjuje.

Nemoguce je da cestica pobegne ako se krece brzinom manjom od svetlosti (c). Medjutim, Fejnmanovo sumiranje svih mogucih istorija dozvoljava da se cestica krece brze od svetlosti, c obzirom da cestice mogu imati bilo koju putanju. Mala je verovatnoca da ce se ona kretati dugo brze od svetlosti, ali moze ici brze od c na kratko, ali dovoljno dugo da se izvuce iz privlacne sile crne rupe.

Kvantna mehanika ima drugaciji pogled na realnost. Objekti nemaju samo jednu istoriju, vec sve moguce istorije. Na primer, u slucaju Sredingerove macke postoje dve istorije. U jednoj je macka ubijena, a u drugoj je ziva. U kvantnoj mehanici postoje obe mogucnosti, jer ako sistem ima jednu istoriju, princip neodredjenosti vodi do raznih paradoksa kao sto je to da cestica bude na dva mesta u isto vreme.

Drugi nacini za gledanje na Hokingovo zracenje je da se za onog clana koga uvuce crna rupa kaze da putuje unazad kroz vreme i kada dodje do trenutka kada je taj cestica-anticestica par nastao, te 2 cestice su dovoljno daleko tj. razdvojene gravitacionim poljem da ona sad putuje ka buducnosti.

Very Happy


Poslednji izmenio Gretta dana Pon Feb 06, 2012 5:05 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Pon Feb 06, 2012 4:56 pm


VRSTE CRNIH RUPA PREMA VELICINI



CRNE RUPE SA MASOM ISPOD CANDRASEKAROVE GRANICE

Moguce je i da postoje crne rupe sa masama znatno manjim od Sunceve. One ne bi mogle da nastanu usled gravitacionog kolapsa, zato sto im se mase nalaze ispod Candrasekarove granice, vec jedino ako im je materija sabijena do ogromnih gustina veoma velikim spoljnim pritiscima. Na primer, ovakvi uslovi mogu da nastanu u izuzetno velikoj vodonicnoj bombi. Dzon Viler je izracunao da ako bi se iz svih okeana na Zemlji uzela teska voda (jedinjenje teskog vodonikovog izotopa - deuterijuma i kiseonika. (D2O)), mogla bi se napraviti vodonicna bomba koja bi u toj meri sabila materiju u sredistu da bi tu nastala crna rupa. Naravno, to je samo zamisao, jer niko ne bi ostao kao ocevidac.

Prakticna mogucnost na koju je 1971. godine ukazao Stiven Hoking jeste da je spoljna sila te velicine postojala u trenutku Velikog Praska i prilikom formiranja Vasione. Delovi materije su se medjusobno sudarali i mogli su biti podvrgnuti stravicnim temperaturama i pritiscima sa svih strana sto je moglo da uslovi da se masa sabije u nedogled. Vasiona nije bila ravnomerna i jednoobrazna, vec nejednake gustine sto je gotovo sigurno jer se u protivnom ne bi ni galaksije ni drugi objekti obrazovali. Zivotni vek crne rupe mase Sunca bi bio 1066 godina, dok bi praiskonske crne rupe zivele 10 milijardi godina, sto znaci da su nastale otprilike kad i Veliki Prasak. Te "praiskonske" crne rupe se mogu otkriti jedino njihovim uticajem na okolinu i ne zna se koliko ih ima. Pretpostavlja se da su retke. One su jako masivne tj. izgledaju kao da je masa planine sabijena u zapreminu manju od jednog milion milionitog dela centimetra, sto odgovara velicini jezgra atoma.


Prema Ajnstajnovoj teoriji relativnosti svako telo bilo koje mase (osim mase manje od 10-5 g. Za to postoje slozeni teorijski razlozi), odnosno bilo koje gravitacije koje oko nje vlada, bi moglo postati crna rupa ako se njena masa sabije do Svarcsildovog radijusa. Sabijanjem mase rasla bi i gravitacija sve dok druga kosmicka brzina ne nadmasi brzinu svetlosti. Na primer, Zemlja bi postala crna rupa ako bi se smanjila otprilike do velicine bisera; Mont Everest bi morao da se sabije u velicinu atoma.


GALAKTICKE I SUPERGALAKTICKE (SUPERMASIVNE) CRNE RUPE

Njutnovom teorijom gravitacije je lako izracunati elipticne putanje u sistemu dva tackasta tela. Medjutim, za tela velikih masa i dimenzija mora se koristiti Ajnstajnova teorija i slozen racun. Tela nece opisivati prave elipse, jer precesiraju tj. obrcu se tako da opisuju rozete. Dva tela postaju sve cvrsce vezana i sabijaju se na manju zapreminu. U prirodi postoje mnoga prostrana tela koja ce se spojiti u jedno, ako to ne ometu drugi procesi. Sto je broj clanova u sistemu veci to je proracun komplikovaniji.

Obicna galaksija sadrzi oko hiljadu milijardi tela tako da je jako tesko predvideti njihovo ponasanje. To je sistem koga cini gusto centralno jezgro sastavljeno iz zvezda s manje gustim zvezdanim haloom oko sebe, odnosno manjim brojem zvezda razbazanim unaokolo. Vremenom ce se i ta konfiguraija menjati. Tela ce se sudarati, neka ce steci vecu brzinu, vecina ce ostati u galaksiji, dok ce neke postati deo haloa, a neke ce cak sudarima dostici toliku brzinu da ce napustiti galaksiju. Ostatak zvezda ce izgraditi veoma gusto centralno jezgro, koje ce se sabijati u sve manju zapreminu, stapace se u vece zvezde, i srasce u crnu rupu. Prilikom formiranja jedne ovakve supermasivne crne rupe, bliski sudari ce proizvesti neku vrstu vatrometa, tj. centar galaksije ce isijavati svetlost i druge oblike zracenja. Okolina centra galaksije ce liciti na kvazar, jer ce crna rupa gutati okolne zvezde svojom plimskom gravitacijom, a one ce zauzvrat emitovati energiju kao kvazari, spustajuci se u rupu. Ako se pretpostavi da galakticka crna rupa proguta samo 1% zvezda, a da 99% zvezda uspe da pobegne, crna rupa ce imati masu oko milijardu puta vecu od Sunceve i Svarcsildov radijus od oko 3 milijardi km (2-3 svetlosna casa).

Sirenjm svemira verovatno da ce neke galaksije ostati u skupini pod uticajem medjusobne gravitacije. Ako se uzme u obzir jato galaksija koje se sastoji od stotinu galaksija vremenom ce se svaka galaksija svesti na galakticku crnu rupu, a u dugom vremenskom periodu jato ce u celini evoluirati u jednu supergalakticku crnu rupu, ciji ce Svarcsildov radijus biti oko 300 milijardi km (jedna svetlosna nedelja). Za sve ove dogadjaje potrebno je vreme od milijardu milijardi do milijardu milijardi milijardi godina.

Uopsteno govoreci, potrebno je oko 1027 godina za nastajanje galaktickih i supergalaktickih crnih rupa.

Very Happy


Poslednji izmenio Gretta dana Pon Feb 06, 2012 5:06 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Pon Feb 06, 2012 4:55 pm


KARAKTERISTIKE CRNE RUPE


MASA, UGAONI MOMENAT, NAELEKTRISANJE

Nakon formiranja crne rupe, tj. nakon kolapsa zvezde, ona se vrlo brzo smesti u stacionarno stanje, posto pri svakoj kretnji emisija gravitacionih talasa odnosi energiju. Za vreme kolapsa zvezde i nastajanja crne rupe, sva materija se krece jako brzo, tako da se i energija brzo odliva. Od preminule zvezde zadrzava se masa, ugaoni momenat i ukupno naelektrisanje.

Moze se reci da masa ?poremecuje? gravitaciono polje i time izaziva gravitacione talase, kao sto se elektromagnetni talasi mogu predstaviti periodicnim uzburkavanjima elektricnog polja. Ti ?poremecaju? se odnose na geometriju prostor-vremena. Masa koja se nadje na putu gravitacionom talasu bice periodicno zbijena, pa rastegnuta silama plime, kako talas prolazi kroz nju, jer gravitaciono polje nije uniformno. Ovo zbijanje i rastezanje prenosi energiju od izvora gravitacionog talasa do tela koje je apsorbuje. Medjutim, jacina gravitacionih talasa je mala. Oni sami jos nisu detektovani na Zemlji, ali bi mogli mnogo reci o dogadjajima koji su npr. vezani za crne rupe. Postoji jak dokaz za postojanje ovakvih talasa. Npr, u dvojnim sistemima, ciji je jedan clan pulsar, period se smanjuje. Uzrok tome je to da sistem emituje gravitacione talase i tako gubi energiju.
Izrael je dosao do zakljucka da ako je neutralna i ne rotira, crna rupa je jednostavan objekat koji se moze opisati samo jednim parametrom - svojom masom. One bi se mogle opisati posebnim oblikom Ajnstajnovih jednacina do kojih je dosao jos Svarcsild. To bi znacilo da nije bitno da li je rupa uvukla kilogram gvozdja i kilogram platine ili kilogram grozdja i jabuka, vec je bitno da je to masa od dva kilograma, jer se vrste materije ne mogu razlikovati.


Rotirajuca crna rupa nastaje od rotirajuce zvezde. Uglavnom sve zvezde rotiraju, pa se pretpostavlja da su i vecina crnih rupa rotirajuce i odlikuju se masom i ugaonim momentom. Brzina rotiranja prilikom kolapsa se naglo povecava, sto znaci da crna rupa mnogo brze rotira od bivse zvezde. Moze se uspostaviti analogija sa klizacem na ledu. Dok se vrti sa rasirenim rukama ima manji ugaoni momenat tj. manju brzinu okretanja nego kad se vrti sa rukama uz telo.Takva crna rupa nije sfernog oblika, vec je malo spljostena na polovima (kao sto je i Zemlja spljostena zbog rotacije). Do ovakvih proracuna dosao je Roj Ker, fizicar sa Novog Zelanda. Kod rotirajucih crnih rupa takodje postoji Svarcsildov radijus, ali izvan njega se nalazi i tzv. stacionarna granica, koja obrazjuje polutarno ispupcenje oko crne rupe koje je uslovljeno centripetalnom silom. Objekat koji se nadje na stacionarnoj granici, ali izvan Svarcsildovog radijusa samo je delimicno zarobljen i ima sansi da se izbavi. Ako bi se objekat kretao u smeru rotiranja crne rupe, ona bi ispoljila teznju da ga zavitla poput kamena iz pracke davsi mu pritom vise energije nego sto je imao prilikom ulaska. Time se smanjuje ugaoni momenat crne rupe tj. ona usporava jer je deo ugaonog momenta presao na objekat. Kada bi se ugaoni momenat istrosio ostala bi samo masa. Tada se stacionarna granica poklapa sa Svarcsildovim radijusom.

Naelektrisanje materije u crnoj rupi je obicno nula, jer je zvezda uglavnom elektroneutralna. Odnosno, ako je upadnuta materija elektroneutralna crna rupa nece imati naelektrisanje i obrnuto. Ovakav slucaj je proucavan od strane naucnika Rajsnera i Nordstrema.

Hoking je 1971. dosao do zakljucka da svaka rotirajuca crna rupa ima svoju osu simetrije.

Iz svega toga sledi teorija "bez dlaka" ("no-hair" teorema), jer velicina i oblik crne rupe zavise samo od mase i brzine rotiranja, a ne od prirode tela. To bi znacilo da su sve informacije o kolapsirajucem telu izgubljene, ali i da crna rupa ipak nije sasvim crna. Medjutim, kvantnom gravitaciom se radi na tome da se detekcijom gravitacionih talasa ipak mozda dodje do nekakve informacije o preminuloj zvezdi i sazna sta se nalazi unutar crne rupe.

Very Happy


Poslednji izmenio Gretta dana Pon Feb 06, 2012 5:06 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Pon Feb 06, 2012 4:54 pm



DELOVI CRNE RUPE

Naucnici Karter, Hoking, Izrael i Robinson su zakljucili da crna rupa mora biti jednostavna.


HORIZONT DOGADJAJA

To je granicna povrsina oko crne rupe. Izgleda kao sfera potpunog mraka iza koje se nista ne moze videti. To je lokacija gde je gravitacija uzasno jaka da nista ne moze pobeci. Formiran je od svetlosti koja nije uspela da pobegne iz crne rupe i ostaje da lebdi na ivici. Lici na talasni front svetlosti. Dokazali su da u trenutku formiranja crne rupe, horizont moze imati nepravilan oblik i snazno vibrirati. U delicu sekunde horizont ce ipak dobiti jedinstven, gladak oblik i bice sferan ako nema rotacije, a ako ima bice spljosten na polovima, gde stepen spljostenosti zavisi od brzine.

Nakon kolapsa, obrazuje se jednosmeran horizont dogadjaja kroz koji bi cestice, zracenje itd. mogli upasti u zvezdu, ali nista iz nje se ne bi moglo emitovati (nalik semipermeabilnoj membrani).

Na kraju bi se obrazovao prostorno-vremenski singularitet, ne na kriticnom radijusu, nego u sredistu zvezde. Ovaj fizicki fenomen bi nastavio da se odvija za posmatraca koji propada zajedno sa povrsinom kolapsirajuce zvezde, jer nikakva svetlost do spoljnog posmatraca ne bi dolazila.


SINGULARITET

Pretstavljen je tackom. U toj tacki je beskonacan pritisak, gustina i zakrivljenost prostor-vremena. To je centar crne rupe. Do ovog zakljucka dosli su naucnici Rodzer Penrouz i Stiven Hoking, smatrajuci da ovde otkazuju svi zakoni fizike.

Sam pojam singulariteta je nije precizno odredjen, odnosno jako je tezak za objasnjavanje, jer se ono pomalo kosi sa zdravim razumom. Matematicar Rodzer Penrouz je radio na matematici urusavanja materije pod jakom gravitacijom, koristeci pojedine teoreme iz topologije (topologija je grana matematike koja proucava i koristi razlicite oblike, njihove osobine i pretvaranje jednog u drugi).

Openhajmer je zajedno sa Snajderom dao eksplicitno resenje Ajnstajnovih jednacina objasnjavajuci da se crna rupa formira od oblaka prasine u cijoj se unutrasnjosti nalazi singularitet, ali ga mi ne vidimo, jer se oko njega nalazi horizont dogadjaja koji je propustan samo u jednom smeru.


"...Prica se da su Penrouzove zamisli nadahnule slikara Esera da naslika dve slavne zbunjujuce slike 'Vodopad' i 'Uzlazno stepeniste', u kojima se vide sasvim ubedljive strukture koje, medjutim, u stvarnom svetu nikako ne bi trebalo da budu moguce..."
Moze se postaviti analogija sa matematickim singularitetom. On se nalazi u tacki u kojoj se funkcija ne moze definisati. Npr, jednacina y=1/x ima singularitet za vrednost x=0, odnosno u tacki x=0 funkcija nije odredjena. Nema razumnog i racionalnog resenja. Ono ide u plus i minus beskonacnost, pa cak ako bi se funkcija definisala u beskraju, ne zna se kakva bi bila njena stopa promene.

Ni vreme se u singularnosti se ne moze definisati. Zakrivljenost prostor-vremena zavisi od mase. Ako bi se kosmos nalazio u jako malim dimenzijama, zakrivljenost prostora bi bila ogromna, dok ako bi se nasao u jednoj tacki, singularitetu, gustina mase bi bila beskrajna, tako da se jednacine vremena i prostora vise ne bi mogle primeniti.

Resavanjem Svarcsildovih jednacina dobijeno je da postoje dve singularnosti, jedna u proslosti i jedna u buducnosti. Singularitet Velikog Praska je P tipa (past) ? iz njega je proistekla materija i nastao svet, a singularitet u crnim rupama je F tipa (future) ? u njega materija vecinski bespovratno odlazi.
"...U matematici, singularnost je tacka u kojoj se zbiva nesto patolosko..."

Very Happy


Poslednji izmenio Gretta dana Pon Feb 06, 2012 5:07 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Pon Feb 06, 2012 4:53 pm



NASTANAK CRNIH RUPA - evolucija zvezda

Crne rupe su jedan od mogucih poslednjih stadijuma evolucije zvezde tj. jedan od nacina kako ona zavrsava svoj zivot.

Prostor izmedju zvezda nije prazan. Medjuzvezdani prostor ispunjavaju oblaci gasa ciji je glavni sastojak vodonik, i cestice prasine. Taj materijal nije pravilno rasporedjen u prostoru i skuplja se u pramenove pod dejstvom gravitacije. Gravitaciona sila je obrnuto proporcionalna kvadratu rastojanja izmedju dve cestice, a direktno proporcionalna proizvodu njihovih masa, sto znaci da sto je gusci oblak, veca je gravitaciona sila izmedju cestica (Njutnov zakon gravitacije). One pod dejstvom gravitacije nastavljaju da se sabijaju i pocinju da rotiraju oko svoje ose. To su protozvezde.

Pod dejstvom gravitacije, protozvezda se smanjuje postaje sve toplija. Kada dosegne dovoljno visoku temperaturu (od nekoliko miliona stepeni), u njenom centru pocinju termonuklearne reakcije u kome se vodonik pretvara u helijum. Masa helijumovog atoma je nesto manja od mase cetiri vodonikova atoma, sto govori o tome da masa odlazi u vidu energije. Oslobodjena enegrija tj. energija dobijena sagorevanjem goriva, moze se izraziti Ajnstajnovom jednacinom E=mc2 i ona predstavlja sijanje zvezde pri cemu se emituju elektromagnetni talasi svih talasnih duzina.


HR-diagram

Zvezda izlazi na glavni niz HR dijagrama i pocinje da stari. Sve vreme svoga zivota na HR dijagramu zvezda je u ravnotezi, odnosno u nekakvom ?metastabilnom? stanju. Situacija je pomalo analogna naduvanom balonu. Postoji ravnoteza izmedju pritiska koji pokusava da rasiri balon i napetosti gume koja tezi da smanji balon, odnosno, ka njenoj unutrasnjosti deluje gravitaciona sila, ali se njoj suprostavlja energija iz termonuklearnih reakcija tj. Fermijev pritisak. Sto je zvezda veca ona brze stari, tj. brze sagoreva gorivo, ali bez obzira na sve zivotni vek zvezde je uzasno dugacak, gde je rec o milijardama godina.

Termonuklearne reakcije traju sve dok se sam vodonik ne istrosi, odnosno dok ne dodje do formiranje gvozdja koji je najstabilniji element u Univerzumu, jer tada vise nema sta u sta da se pretvara. Naravno, do formiranja gvozdja dolazi posle niza transformacija, jer iz vodonika nastaje deuterijum, pa helijum, pa C, N, O2 sve do Fe. U jednom trenutku Fermijev pritisak nece vise biti dovoljan za odbijanje gravitacije tako da citava zvezda pocinje polako da kolapsira.

Zvezde od 1,2 do 1,4 Sunceve mase zavrsice svoju evoluciju na stadijumu belog patuljka. Sav visak energije i mase oslobodice u vidu planetarne magline. Zvezde izmedju 1,4 i 2 Sunceve mase zavrsavaju kao neutronske zvezde, a one jos masivnije zavrsavaju kao crne rupe, odnosno zvezde sa masom iznad Candrasekarove granice ne mogu da se odrze na stadijumu neutronske zvezde vec svoje sazimanje nastavljaju. Sto je zvezda manja, gravitacija je sve veca. Neutronska zvezda ima drugu kosmicku brzinu od 2/3c, odnosno da bi cestica pobegla sa njene povrsine morala bi da se krece tom brzinom. Ako se materija i dalje kontrahuje, gravitacija raste i dolazi do nivoa kada se druga kosmicka brzina povecava na brzinu svetlosti (c). Kada se to dogodi vrednost precnika tela je jednaka Svarcsildovom radijusu, odnosno formira se crna rupa. Neutronske zvezde i crne rupe visak materije i energije oslobadjaju u vidu eksplozije supernove. Procenjuje se da samo 2% zvezda kolapsiraju u crne rupe.



CANDRASEKAROVA GRANICA

Godine 1928. mladi diplomac Subramanijan Candrasekar (S. Chandrasekhar) iz Indije izracunao je koliko bi zvezda morala biti masivna da bi se suprostavila sopstvenoj gravitaciji kad istrosi svoje gorivo. Zamisao se zasnivala na tome da kad zvezda postane mala, cestice materije se veoma zblize da, prema Paulijevom nacelu iskljucenja, moraju imati veoma razlicite brzine i udaljuju se jedne od drugih pri cemu uspostavljaju ravnotezu izmedju gravitacionog privlacenja i odbijanja. Candrasekar je shvatio da postoji granica odbijanja sto sledi iz nacela iskljucenja, jer teorija relativnosti nalaze da je najveca razlika u brzinama ?cestica neke zvezde brzina svetlosti. To bi znacilo da kada zvezda postane dovoljno gusta, odbijanje uzrokovano nacelom iskljucenja bi bilo slabije od gravitacionog privlacenja. Candrasekar je izracunao da ta granica iznosi 1,4 Sunceve mase i ona je danas poznata kao Candrasekarova granica.

- Ako je zvezdina masa manja od Candrasekarove granice, ona moze prestati sa sazimanjem i ostati na stadijumu belog patuljka, sa precnikom sto puta manjim od Suncevog i gustinom od 109 kg/m3.
- Do slicnog otkrica dosao je i ruski naucnik Lav Davidovic Landau. On je istakao da postoji jos jedno mogucno zavrsno stanje zvezde koje je manje od belog patuljka. Ono se odnosi na zvezde sa masom izmedju 1,4 i 2 Sunceve mase. Ove zvezde su dobile naziv neutronske zvezde, jer kod njih prilikom sazimanja gravitacijom dolazi do slepljivanja protona i elektrona i formiranja stabilnih neutrona koji se pod dejstvom snazne gravitacije drze u skupini i obrazuju neutronsku zvezdu. One u precniku imaju 10 do 20 kilometara, a gustina im iznosi 1017 kg/m3. Medjutim, do samog otkrica neutronskih zvezda se doslo kasnije.


-Sta ce se desiti sa zvezdom cija je masa iznad Candrasekarove granice, odnosno sa zvezdama iznad 2-3 Sunceve mase, resio je americki naucnik Robert Openhajmer (Robert Oppenheimer) 1939. godine.

U idealnom sfernom modelu zvezde, koja se sazima, moze doci do fenomena sabijanja koji bi zvezdu doveo do kriticnog radijusa, gde bi je zadesio katastrofalan gravitacioni kolaps.

Dovoljno masivna kolapsirajuca zvezda moze da se sazima takvom silinom da cak ni neutroni ne bi mogli da joj se odupru. Drugim recima, nuklearna sila bi bila nadjacana gravitacionom silom, a kada nuklearna sila popusti, nema niceg sto bi pruzilo ravnotezu gravitaciji. U tom slucaju zvezda nastavlja u beskrajno kolapsiranje pri cemu joj se zapremina dovodi do nule, a povrsinska gravitacija beskrajno raste.

Tacnije receno, od oblaka prasine se formira crna rupa u cijoj se unutrasnjosti nalazi singularitet, koji mi ne mozemo videti jer se oko njega nalazi horizont dogadjaja koji je propustan za informacije samo u jednom smeru, pa iza njega nista ne mozemo videti.

Ovi krugovi se postepeno smanjuju i pokazuju kako masivna zvezda kolapsira, odnosno kako smanjenjem svoga precnika prelazi u stanje crne rupe.


Very Happy


Poslednji izmenio Gretta dana Pon Feb 06, 2012 5:07 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Pon Feb 06, 2012 4:50 pm

STA JE TO CRNA RUPA?

Crna rupa je jedan od mogucih zvezdinih ?ostataka? - ekstremno zakrivljena oblast prostor-vremena iz koga se, prema klasicnoj fizici, nista, cak ni svetlost, ne moze otisnuti zbog izuzetno velike sile teze, odnosno gravitacije.

Mozda je to prazan prostor, mozda je to prava rupa u svemiru, a mozda je ona mesto koje je otseceno od ostatka svemira, a mozda ni same crne rupe, u stvari, ne postoje...

Dokazano je da postoji mogucnost njihovog postojanja, ali nema dokaza da one zaista postoje, jer se golim okom ne mogu videti cak ni kad bi gledali kroz najbolji svetski teleskop, jer su jednostavno, nazovi, crne. A mozda su one plod maste dokonih fizicara...

Najjaci argument za postojanje crnih rupa je taj da ako verujemo u Veliki Prasak, onda moramo verovati i u crne rupe, jer su oni deo iste teorije. Crne rupe, kao i Veliki prasak, jedino imaju smisla ako se objasnjavaju kombinacijom Ajnstajnove opste teorije relativnosti i kvantne mehanike, gde Ajnstajnova teorija objasnjava pojave velikih razmera i potpuno je determinisana, a kvantna mehanika svet u malom koji sve objasnjava u okvirima verovatnoce, a ne tacno odredjenih vrednosti. Naucnici pokusavaju da dodju i do objedinjenja ove dve grane fizike, tzv. teorije svega (theory of everything) i da na taj nacin proniknu u mehanizam ovih nedovoljno objasnjenih stvari.


Teorijom relativnosti je predvidjeno da kolaps zvezde vodi u jednu tacku, strucno receno, u singularitet. To je apstraktni pojam koji jos uvek nije dovoljno objasnjen. Ajnstajn nije prihvatao kvantnu mehaniku. Medjutim, posle njegove smrti razvoj fizike je otisao daleko u dubinu materije (mikro svet). Stiven Hoking je taj koji uvodi kvantne efekte u razmatranje gravitacionog polja...


SPECIJALNA TEORIJA RELATIVNOSTI

Nastala je pocetkom XX veka. U sustini uopstava Njutnovu i Galilejevu, klasicnu, mehaniku.
Postulati STR su:

1. Svi fiizicki zakoni izrazavaju se u istom obliku u svim inercijalnim sistemima referencije.

2. Brzina svetlosti je ista u svim inercijalnim sistemima.
Ova teorija obuhvata problem sinhronizacije i istovremenosti, cije objasnjenje pokazuje da je vreme relativno, odnosno razlicito za razlicite posmatrace. Svaki sistem ima svoje vreme. Zatim, vremenski interval izmedju dva dogadjaja koji se dese na istom mestu meren casovnikom koji miruje u tom sistemu uvek kraci od vremenskog intervala meren casovnicima u bilo kojem drugom sistemu. To je tzv. dilatacija vremena. Iz STR je potekao i famozni paradoks blizanaca.
Kvantna mehanika u skladu sa STR daje kvantnu teoriju polja.


OPSTA TEORIJA RELATIVNOSTI

Ovom teorijom Ajnstajn je potkrepio dva velika nedostatka STR. Prvo, u njoj se ne razmatraju neinercijalni sistemi, a drugo ne razmatra se gravitacija.

Postulati OTR su :
1. Princip ekvivalencije -? teska i inertna masa su medjusobno jednake, jer je ubrzanje svih tela u gravitacionom polju jednako. Ovaj princip ukazuje na to da se dejstvo gravitacionog polja moze eliminisati, barem lokalno. Takodje, ovaj princip Ajnstajn je prosirio i na ekvivalenciju energije i teske mase: E=mc2.
Eksperimantalne potvrde ovog postulata su skretanje svetlosti nekih zvezda u gravitacionom polju Sunca i smanjenje frekvencije svetlosti koju emituju zvezde, usled gravitacione interakcije emitovanog zracenja i date zvezde.

2. Opsti princip relativnosti ? svi referentni sistemi su medjusobno ekvivalentni, a s tim vazi i da su svi fizicki zakoni invarijantni (nepromenljivi) u odnosu na proizvoljne transformacije koordinata (prostor-vreme).
Samo izracunavanje jednacina OTR je vrlo komplikovan i moze se izvesti samo primenom tzv. tenzorskog racuna.

Znaci, Ajnstajn je zakljucio da prostor nije ravan, vec zakrivljen i da lokalnu zakrivljenost stvara prisustvo mase u svemiru. Shodno tome, tela se kroz zakrivljen prostor ne krecu pravolinijski, vec slede putanju najkraceg rastojanja izmedju polaznog i konacnog polozaja tela u kretanju. Te putanje se zovu geodezijske linije. To su krive bez granica. Ako je to tacno onda nema potrebe za silom gravitacije koja se prenosi trenutno, niti za objasnjenjem da su inercijalna i gravitaciona masa jednake.

Ajnstajn je ustanovio da materija odredjuje prostoru kako da se zakrivi, a prostor materiji kako da se krece, sto je bio nov nacin za opis gravitacije. Nema vise sila. On je Njutnovu gravitaciju zamenio zakrivljenim prostorom.
Zakrivljenost prostora se moze demonstrirati modelom gumene mreze. Ako uzmemo rastegljivu gumenu mrezu, postavimo je horizontalno i preko nje pustimo da se kotrlja ping pong loptica uvidecemo da se guma nece deformisati, odnosno loptica ce se kretati pravolinijski. Medjutim, ako pustimo da se sa jednog kraja kotrlja djule, ono ce svojom tezinom upasti u mrezu i iskriviti je.

Naucnici pokusavaju da ujedine OTR sa kvantnom mehanikom u kvantnu gravitaciju, koja bi trebala da objasni neke jos nerazjasnjene stvari (kao sto je npr. singularitet, o kome ce biti reci kasnije)


POJAM PROSTOR-VREMENA

Svi na vreme gledaju kao na nesto sto protice bez obzira sta se desava, ali teorija relativnosti kombinuje vreme i prostor i kaze da bi oni mogli biti isprepletani ili izobliceni od strane materije i energije.

Prostor-vreme bi trebalo da ima 4 dimenzije. Zasto? Tri prostor-vremenske dimenzije nisu dovoljne za bilo koji slozeni organizam. Na primer, posmatramo komarca koji leti po sobi i da bi ga locirali potrebne su nam tri koordinate plus jedna vremenska da bi odredili polozaj komarca bas u odredjenom trenutku. S druge strane, ako bi postojalo vise od 3 prostorne dimenzije, putanje (orbite) planeta oko Sunca ili elektrona oko jezgra bi bile nestabilne i naginjale bi spiralno ka unutra. Ostaje mogucnost da postoji vise od jedne vremenske dimenzije sto bi bilo uzasno tesko zamisliti.

Very Happy



Poslednji izmenio Gretta dana Pon Feb 06, 2012 5:07 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

SUNCE1

Počalji od Gretta taj Uto Sep 06, 2011 10:49 pm

OTKRIVENO 96 NOVIH ZVEZDANIH JATA

Proslog meseca, 3.avgusta 2011, međunarodni tim astronoma objavio je otkriće novih jata zvezda. Obradom podataka sa VISTA infracrvenog teleskopa (ESO Paranal Observatorija), astronomi su detektovali 96 novih otvorenih zvezdanih jata, koja su nam do sada bila skrivena od pogleda prašinom Mlečnog Puta. Ovo je prvi slučaj da se u samo jednom pregledu otkrije tako velik broj bledih i malih jata.

Najveći broj novih jata sačinjen je od malog broja zvezda (10-20), što ih čini izuzetno bledim objektima kada se uporede sa tipičnim otvorenim jatima. Galaktička prašina koja ih zaklanja čini da ova jata izgledaju 10 000 do 100 miliona puta bleđa u vidljivoj oblasti spektra.

Većina zvezda sa masom upola manjom od mase Sunca uglavnom nastaje u malim, gravitaciono vezanim grupama, poznatim kao otvorena ili razvejana jata. Ovakva jata su osnovna jedinica nastanka mnogo većih grupa zvezda (galaksija) i od velikog su značaja za formiranje galaksije poput Mlečnog Puta. Međutim, zvezdana jata nastaju u veoma prašnjavim regionima koji rasipaju i apsorbuju veći deo vidljive svetlosti emitovane od mladih zvezda, što ih čini praktično nevidljivim za optičke instrumente.

Astronomi su do danas otkrili oko 2500 razvejanih jata, mada se procenjuje da ih je još 30 000 sakriveno iza zavese prašine i gasova. Very Happy


_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Sub Maj 14, 2011 11:33 pm

PLAVA SVETLOST U JEZGRU ANDROMEDA GALAKSIJE


Nedavno su astronomi koristeći Hubble teleskop identifikovali izvor misteriozne plave svetlosti koja okružuje supermasivnu crnu rupu u susednoj galaksiji Andromeda (M31). Iako je priroda ove neobične svetlosti zaokupljala pažnju astronoma više od deset godina, novo otkriće čini ovu priču još neverovatnijom.

Plava svetlost dolazi od diska veoma vrućih, mladih zvezda. Ove zvezde se vrtoglavom brzinom okreću oko crne rupe, na način sličan onom na koji se planete našeg Sunčevog sistema vrte oko Sunca. Astronomi su zatečeni činjenicom da se ovaj disk zvezda koji oblikom podseća na palačinku formirao tako blizu ove džinovske crne rupe, upravo tamo gde nikako ne bi mogao da bude. Ogromna količina gravitacione energije crne rupe inače je u stanju da cepa materiju i ne dozvoljava gazovima i prašini da se sažmu i formiraju zvezde. Posmatranja jezgra ove galaksije mogla bi da astronomima daju nagoveštaj o prirodi aktivnosti jezgara mnogo udaljenijih sličnih galaksija.

Pronalaskom diska mladih zvezda astronomi su, prema njihovim rečima, osigurali nepokolebljive dokaze postojanja džinovske crne rupe. Ovi dokazi pomogli su naučnicima da konačno odbace sve alternativne teorije o postojanju «tamne materije» u jezgru galaksije Andromeda i potvrde dugogodišnje sumnje da se radi o crnoj rupi.

"Posmatrati ove zvezde je isto kao posmatrati mađioničara kako izvlači zeca iz šešira – videli ste i znate da ga je izvadio ali ne znate kako je to učinio", kaže Tod Lauer iz Nacionalne Optičke Astronomske Opservatorije u mestu Tucson u Arizoni. On i tim astronoma koje predvode Ralf Bender sa Max Planck Instituta za vanzemaljsku fiziku u mestu Garching u Nemačkoj i John Kormendy sa Teksas Univerziteta u Austinu vršili su ova posmatranja a njihovi rezultati objavljeni su u Astrofizičkom Žurnalu 20. Septembra 2005. godine.

Astronom po imenu Ivan King sa Univerziteta u Vašingtonu je sa svojim kolegama prvi uočio neobičnu plavu svetlost 1995. godine koristeći Hubble teleskop. Mislio je da svetlost najverovatnije dolazi od jedne vruće plave zvezde ili možda od nekog egzotičnog i nama nepoznatog energetskog procesa. Tri godine kasnije, Lauer i Sandra Faber sa Univerziteta u Kaliforniji ponovo su koristili Hubble teleskop kako bi studirali prirodu plave svetlosti koja je dolazila iz jezgra galaksije Andromeda. Njihova posmatranja pokazala su da se radi o grupi plavih zvezda.

Najnovija spektroskopska osmatranja vršena STIS (Space Telescope Imaging Spectrograph) uređajem smeštenim na Hubble teleskopu otkrivaju da je plava svetlost sačinjena od više od 400 mladih zvezda koje su nastale pre otprilike 200 miliona godina. Ove zvezde gusto su raspoređene u disk koji je širok samo jednu svetlosnu godinu. Ovaj disk mladih zvezda ugnezdio se unutar eliptičnog prstena starijih, hladnijih, crvenih zvezda koje su otkrivene tokom ranijih osmatranja koristeći Hubble teleskop.

Astronomi su također koristili STIS uređaj kako bi izmerili brzinu kretanja ovih zvezda. Podatke o brzini njihovog kretanja dobili su računajući koliko mnogo su njihovi svetlosni talasi rastegnuti i sažeti kretanjem oko crne rupe. Zarobljene silnom gravitacionom energijom crne rupe ove zvezde kreću se veoma velikom brzinom od oko 3,6 miliona kilometara na čas (oko 1000 kilometara u sekundi). Kreću se toliko brzo da bi im trebalo 40 sekundi da obiđu Zemlju ili 6 minuta da stignu do Meseca. Najbrže od njih kompletiraju svoju orbitu oko crne rupe za 100 godina.

Jezgro galaksije Andromeda verovatno je i u prošlosti proizvodilo slične diskove zvezda i šanse su da će da nastavi da ih proizvodi i ubuduće. Plave zvezde koje sačinjavaju ovaj disk toliko su mlade da je malo verovatno da se kroz 12 milijardi dugo postojanje galaksije Andromeda one pojave upravo sada. Ova činjenica ukazuje na postojanje mehanizma koji je formirao ovakve zvezdane diskove u prošlosti i koji će najverovatnije da ih stvara i ubuduće. Međutim, na koji način se ovakav disk formira ostaje misterija. Very Happy


_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Gretta taj Uto Mar 29, 2011 4:28 pm

NOVE – ZVEZDE KOJE EKSPLODIRAJU


Takozvana „nova“ se pojavljuje kada neka daleka, gotovo neprimetna zvezda, o kojoj dosada ništa osim položaja nismo znali, odjednom, neočekivano, poveća sjaj nekoliko desetina hiljada puta, i postane sjajan objekt na nebu. Priroda i mehanizam koji dovodi do eksplozija nova shvaćeni su posto je utvrdjeno da se one javljaju u tesnim dvojnim sistemima u kojima se materija sa obicne zvezde prenosi na zvezdu - belog patuljka. Gas se skuplja sve dok se ne dogodi velika nuklearna eksplozija.

Poglavlje astronomije “novih zvijezda” počinje spisom "De Nova Stella" objavljenim pre više od 400 godina u kome jedan od osnivaca nove astronomije Tiho Brahe opisuje pojavu “nove” zvezde u sazvezdju Kasiopeje. Ovako je on zabelezio tu pojavu:
Bilo je to 1572. godine, jedanaestog decembra, posle zalaska Sunca. Stajao sam i, po svojoj staroj navici, gledao zvjezdano nebo, kada sam ugledao, tacno iznad glave, neobicnu zvezcu, mnogo sjajniju od ostalih. Od detinjstva sam znao sve zvezde vrlo dobro, pa sam se zacudio, jer sam znao da ranije na tom mestu nije bilo ni najslabije zvezde, a kamoli tako jedna sjajna pojava… Bilo je to pravo cudo, najvece mozda od svih u prirodi od postanka sveta…


Stranica iz knjige “De Nova Stella” u kojoj je Tiho Brahe obelezio poziciju posmatrane nove

O samom dogadjaju i daljnjem toku pojave Tiho Brahe je zapisao da se oko “nove” nije primecivao nikakav rep, niti neka maglina, da je “nova” u svemu bila slična ostalim zvezdama, samo je - “treperila jače i od najsjajnijih zvezda”. Svojim sjajem nadmašivala je i Sirius i Jupiter, bila je sjajna kao Venera Mesec dana od pojave sjaj je poceo da slabi, zvezda je pocela da se gasi, sve dok se posle sedamnaest meseci nije i sasvim “ugasila”, bar je tako izgledalo za obično ljudsko oko. Ostao nam je detaljan opis i naziv za tu lepu pojavu: nova zvezda (od latinskog nova stella) ili kraće - nova.


Tiho Brahe, danski astronom (1546-1601)

Prema savremenoj klasifikaciji nova Kasiopeje koju je 1572. godine promatrao ovaj astronom i druge njoj slične zvezde, pripadaju posebnoj, relativno malobrojnoj, grupi supernovih zvijezda. To su neuporedivo veće eksplozije od običnih nova; sjaj zvezde se pri tome poveca za dvadesetak magnituda, odnosno nekoliko desetina miliona puta, i u maksimumu cesto dosegne ukupan sjaj svih zvezda u matičnoj galaksiji.

Odavno je poznato da pojava nove ne oznacava radjanje zvezde, nego da je odredjeni stadijum promenljivosti nekih zvezda. Nove su kataklizmicke promenljive zvezde posebnog tipa, kod kojih opazamo iznenadna povecanja sjaja sa amplitudom od najcesce 10 do 15 zvezdanih velicina, sto odgovara rastu sjaja zvezde od nekoliko desetin do cak sto hiljada puta. Za samo tri do cetri dana, apsolutni sjaj zvezde se poveca za nekoliko zvezdanih velicina i dostize priblizno 20.000 – 450.000 puta veci sjaj od Suncevog, tada nova u maksimumu postaje jedna od sjajnijih zvezda u Galaksiji. Najveća promena sjaja, od 19 zvjezdanih veličina (što odgovara povećanju sjaja za 40.000.000 puta), zabelezena je kod Nove Cygni 1975. (Cygnus je latinski naziv sa sazvedje Labuda, sto znaci da se ova zvezda nalazi u tom sazvezdju)


Nova Cygni snimljena pre eksplozije i neposredno posle u maksimumu sjaja, avgusta 1975. godine

Godine 1992. u sazvezdju Labuda je eksplodirala sledeca nova. Astronomi su specijalnom Faint Object kamerom na Hablovom teleskopu, samo 15 meseci posle eksplozije 1992. godne, uspeli da snime izbacen gas u kruznom obliku koji je imao precnik 14 x 1010 kilometara. Na osnovu tog izmerenog precnika i poznate brzine sirenja, izracunato je da se nova nalazi na udaljenosti od 10.430 svetlosnih godina, sto znaci da je slika ove eksplozije nove, krenula je na put kroz svemirski prostor još u kameno doba, i tek 1992. godine je ova svetlost stigla do nas. Slika ispod je svedok ovog svetlosnog vremeplova.


Prva fotografija je napravljena u martu 1993. godine, a druga u u maju 1994. godine


U sazvezdju Perseja je 1901. godine eksplodirala jedna zvezda. Tek sto godina kasnije, napravljena je fotografija ove zvezde, na kojoj se jos uvek vide ostaci gasova posle eksplozije (slika ispod)


Od 18. septembra 2006. godine kada je otkrivena, astronomi su tokom nekoliko meseci imali priliku da posmatraju najsjajniju supernovu ikada zabeleženu! U trenutku maksimuma supernova je dostigla sjaj od -22 apsolutne magnitude, što je deset puta sjajnije od najsjajnijih supernovih tipa Ia i 100 milijardi puta sjajnije od Sunca. Titanska eksplozija super-masivne zvezde odigrala se pre oko 238 milona godina, koliko je bilo potrebno da svetlost – jedina dostupna nam vest o eksploziji,[1] dopre do našeg Mlečnog puta iz udaljene galaksije NGC 1260 u kojoj se nesvakidašnji događaj odigrao.

O novootkrivenoj supernovi je odmah obavešten Centralni biro za telegrame Međunarodne astronomske unije, koji je imenovao supernovu kao SN 2006gy i prosledio astronomskoj javnosti cirkularno pismo sa osnovnim detaljima o otkriću. Registrovanje i postojeće označavanje supernovih započelo je otkrićem prve vangalaktičke supernove 1885A u Andromedinoj galaksiji M31, tri stotine godina nakon Braheove i Keplerove supernove. Supernove se označavaju tako što se godini otkrića dodaju redom velika slova engleskog alfabeta, a kada se ona istroše kreće se sa duplim malim slovima (aa, ab, ac, itd.). SN 2006gy je dakle 207. supernova otkrivena u 2006. godini.


Pored svega nekoliko Galaktičkih supernovih koje se pominju u istorijskim hronikama, do danas je otkriveno više hiljada vangalaktičkih supernovih, ali nijedna nije izgledala tako spektakularno kao SN 2006gy. Osim što je sjajna, ona i neverovatno dugo traje; maksimum sjaja dostignut je tek negde početkom decembra, a sredinom maja, još uvek je bila sjajna gotovo kao najsjajnije supernove pre nje. Eksplozije izuzetno masivnih zvezda prilikom gravitacionog kolapsa poznate su astronomima već neko vreme i obično se popularno nazivaju hipernovama. One se vezuju za neke gama bljeskove i formiranje crnih rupa. SN 2006gy, međutim, nije bila nimalo nalik njima. Smatra se da je nastala eksplozijom džinovske zvezde od oko 150 masa Sunca. Temperatura u centru ovakve super-masivne zvezde je tolika da se proizvode gama zraci ekstremno visoke energije koji su u stanju da kreiraju parove elektrona i pozitrona. Oni se brzo apsorbuju – sudare sa okolnom materijom, povećavajući još više temperaturu u unutrašnjosti zvezde, pri čemu nastaje još više gama zraka i tako u krug, sve dok se proces ne okonča eksplozijom. Eksplozija nije rezultat gravitacionog kolapsa, kao kod supernovih tipa II ili hipernovih, zvezda se potpuno razara i ne dolazi do formiranja neutronske zvezde ili crne rupe.


Neutronska zvezda (crtez prema astronomskim podacima)

Pitanje koje odavno muči astronome jeste koliko masivne zvezde uopšte mogu da budu, odnosno koja je to gornja, tzv. Edingtonova granica, po čuvenom britanskom astrofizičaru, iznad koje je pritisak zračenja toliko snažan da nadvladava gravitaciju? Zvezde su naime stabilne zato što privlačno dejstvo sopstvene gravitacije uravnotežava pritisak gasa od koga su sačinjene.


Masivne zvezde su, međutim, neverovatno tople i sjajne tako da pritisak zračenja, a ne gasa, postaje dominantan. Iako još uvek ne znamo dovoljno o super-masivnim zvezdama, sa sigurnošću možemo reći da su izuzetno retke, i da, čak i ako uspeju da se formiraju, žive izuzetno kratko, možda i manje od milion godina. Ovo je dugacak period po ljudskim merilima, ali vrlo kratak u poređenju sa starošću Sunca, na primer, od oko 4,5 milijardi godina. Very Happy


Poslednji put izmenio Gretta dana Ned Maj 19, 2013 2:22 am, izmenio ukupno 2 puta

_________________
DUM SPIRO SPERO

Gretta

Vaga Broj poruka : 9507
Points : 14790
Reputation : 126
Datum upisa : 14.12.2010
Godina : 98
Lokacija : Pala s Marsa

Pogledaj profil korisnika http://www.google.at/images?hl=de&rlz=&q=Mars&um=1&a

Nazad na vrh Ići dole

Re: KOSMOLOGIJA - O ZVEZDAMA I SVEMIRU

Počalji od Sponsored content Danas u 4:51 am


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu